Jedan veliki, zaboravljeni razlog zašto treba čitati deci

Moglo bi se reći da je kultura bez priča, kultura bez moralnih smernica. Priče opisuju osnovne sukobe i dileme ljudskog života i stimulišu nas da razmišljamo o načinima njihovog rešavanja.

Šta je to u pričama što ih čini toliko privlačnim i korisnim?

Piše: Piter Grej

Samo probajte da izguglate sintagmu “čitanje deci”, i bićete zatrpani naslovima koji su odgovor na zadatu temu. A varijacije su sledeće: od skoro pretećih ”Zašto morate čitati svojoj deci” do suptilnijih “10 razloga zašto bi trebalo da čitate svojoj deci”. Većina tekstova se svodi na objašnjenje kako se čitanjem rađa i održava bliskost i toplina između deteta i roditelja, otvara mogućnost za razgovor i uzajamno poverenje, a navodi se i obogaćivanje jezika i prenošenje ljubavi prema čitanju.

To su sve zaista dobri razlozi.

Kako da vaše dete zavoli knjigu i stekne čitalačke navike

Ipak, smatram da je jedan od najvažnijih razloga ovde izostavljen. Možda najvažniji od svih, jer upravo on objašnjava ljudsku ljubav prema fikciji i zašto se ona javlja tako rano u detinjstvu. A razlog je upravo ovaj:

Priče obezbeđuju pojednostavljenu simulaciju stvarnog sveta, koja nam pomaže da shvatimo i naučimo kako u tom svetu stvari funkcionišu. Aspekti našeg realnog sveta koji su obično najveći izazov, svakako su socijalni aspekti. Saznavati kroz priče kako se treba nositi sa zlom, a kako sa ljubavlju, kako prepoznati želje i potrebe drugih ljudi, kako se ponašati prema drugima, kako zadržati svoja prijateljstva i kako zaraditi poštovanje šireg društva, su sve veoma važne veštine koje svi moramo tj. treba da razvijemo. Priče koje volimo, a koje i danas čitamo svojoj deci, govore upravo o načinima sticanja svih ovih životnih veština. One nisu eksplicitno i prosto uputstvo o tome kako živeti društveni život. Ne, umesto toga one implicitno ukazuju koje stvari su dobre a koje ne, pa slušaoci ili čitaoci moraju da formulišu lekcije za sebe, svako na svoj način. Svi psiholozi i pedagozi će potvrditi da su lekcije koje sami uobličavamo daleko moćnije od onih koji su eksplicitno saopštene.

Moglo bi se reći da je kultura bez priča, kultura bez moralnih smernica. Priče opisuju osnovne sukobe i dileme ljudskog života i stimulišu nas da razmišljamo o načinima njihovog rešavanja.

Ljubav prema pričama je osnova ljudske prirode. Istorijski gledano, priče su prethodile razvoju pisanja. Sve ljudske kulture, osim onih koje su uništili osvajači i kolonijalisti, imaju priče. Priče su smernice za život. Pre nego što je postojalo pisanje, priče su se prenosile sa generacije na generaciju. Deca su na osnovu priča saznavala o verovanjima i vrednostima svog naroda. Moglo bi se reći da je kultura bez priča, kultura bez moralnih smernica. Priče opisuju osnovne sukobe i dileme ljudskog života i stimulišu nas da razmišljamo o načinima njihovog rešavanja. Danas, u pismenim kulturama, priče su zapisane i ima ih mnogo više nego što ih je bilo u predpismenim kulturama, i mi sami ih danas prenosimo češće kroz čitanje nego usmenim putem.

Podeli tekst:

1 2 3 Sledeća strana