Šta je to u pričama što ih čini toliko privlačnim i korisnim?
Piše: Piter Grej
Samo probajte da izguglate sintagmu “čitanje deci”, i bićete zatrpani naslovima koji su odgovor na zadatu temu. A varijacije su sledeće: od skoro pretećih ”Zašto morate čitati svojoj deci” do suptilnijih “10 razloga zašto bi trebalo da čitate svojoj deci”. Većina tekstova se svodi na objašnjenje kako se čitanjem rađa i održava bliskost i toplina između deteta i roditelja, otvara mogućnost za razgovor i uzajamno poverenje, a navodi se i obogaćivanje jezika i prenošenje ljubavi prema čitanju.
To su sve zaista dobri razlozi.
Kako da vaše dete zavoli knjigu i stekne čitalačke navike
Ipak, smatram da je jedan od najvažnijih razloga ovde izostavljen. Možda najvažniji od svih, jer upravo on objašnjava ljudsku ljubav prema fikciji i zašto se ona javlja tako rano u detinjstvu. A razlog je upravo ovaj:
Priče obezbeđuju pojednostavljenu simulaciju stvarnog sveta, koja nam pomaže da shvatimo i naučimo kako u tom svetu stvari funkcionišu. Aspekti našeg realnog sveta koji su obično najveći izazov, svakako su socijalni aspekti. Saznavati kroz priče kako se treba nositi sa zlom, a kako sa ljubavlju, kako prepoznati želje i potrebe drugih ljudi, kako se ponašati prema drugima, kako zadržati svoja prijateljstva i kako zaraditi poštovanje šireg društva, su sve veoma važne veštine koje svi moramo tj. treba da razvijemo. Priče koje volimo, a koje i danas čitamo svojoj deci, govore upravo o načinima sticanja svih ovih životnih veština. One nisu eksplicitno i prosto uputstvo o tome kako živeti društveni život. Ne, umesto toga one implicitno ukazuju koje stvari su dobre a koje ne, pa slušaoci ili čitaoci moraju da formulišu lekcije za sebe, svako na svoj način. Svi psiholozi i pedagozi će potvrditi da su lekcije koje sami uobličavamo daleko moćnije od onih koji su eksplicitno saopštene.
Moglo bi se reći da je kultura bez priča, kultura bez moralnih smernica. Priče opisuju osnovne sukobe i dileme ljudskog života i stimulišu nas da razmišljamo o načinima njihovog rešavanja.
Ljubav prema pričama je osnova ljudske prirode. Istorijski gledano, priče su prethodile razvoju pisanja. Sve ljudske kulture, osim onih koje su uništili osvajači i kolonijalisti, imaju priče. Priče su smernice za život. Pre nego što je postojalo pisanje, priče su se prenosile sa generacije na generaciju. Deca su na osnovu priča saznavala o verovanjima i vrednostima svog naroda. Moglo bi se reći da je kultura bez priča, kultura bez moralnih smernica. Priče opisuju osnovne sukobe i dileme ljudskog života i stimulišu nas da razmišljamo o načinima njihovog rešavanja. Danas, u pismenim kulturama, priče su zapisane i ima ih mnogo više nego što ih je bilo u predpismenim kulturama, i mi sami ih danas prenosimo češće kroz čitanje nego usmenim putem.
Priče su simulacija životnih izazova i dilema
Robert Luis Stivenson je davno napisao: „Život je monstruozan, beskonačan, nelogičan, dirljiv, umetničko delo, neuporediv sa bilo čime, uredan, konačan, samostalan, racionalan, i nezaustavljiv. Život se nameće brutalnom energijom, kao nerazgovetna grmljavina.” Njegova poenta je bila da cenimo umetnost, a samim tim i priče – jer fokusiraju našu pažnju na ideje ili iskustva izdvojene iz kovitlaca stvarnog života i time nam omogućavaju da ih doživljavamo i mislimo o njima jasnije.
Kanadski psiholozi Ket Otlej i Rejmond Mar, proširili su Stivensonovu ideju – manje poetski a više naučno. U njihovoj teoriji simulacije (proživljavanja) fikcije, oni pišu, da fikcija svakao nije život, ali „je dobar model, korisna simulacija, zamišljeno proživljavanje situacija i samim tim priprema za stvarni svet.“ I na drugim mestima oni pišu, „Izmišljene priče su informativne, one omogućavaju predviđanje i objašnjenje, ali i otkrivaju osnovne procese kako se određene situacije mogu rešiti.“ Takođe ukazuju na to da nas one pripremaju i adaptiraju na sve što nas u životu čeka, naročito priče o društvenim odnosima, jer priče obezbeđuju sigurno i efikasno mesto na kome se učimo i razmišljamo o svemu što nas čeka.
10 načina da podstaknete vaše dete da čita
Ja bih ovako prepričao njihovo naučničko stanovište: priče su oblik igre, i kao i u svim igrama, naše učešće u njima je način sticanja znanja i ideja koje su dragocene za snalaženje u stvarnom svetu. Kada uđemo u priču, ulazimo u “probaj da veruješ” svet, gde, upravo zato što je sve kobajagi, nema neposrednih realnih posledica. Zato što su događaji pojednostavljeni, a oni važni istaknuti, možemo doživeti i izazove poteškoće jasnije, razmisliti o njima racionalnije i bolje uviđati, nego da nam se to dogodilo u stvarnom svetu.
Uopšteno, željni smo da učimo o različitim štetnim i korisnim načinima kako da ljudi funkcionišu jedni s drugima, možda zato što je to najvažnija životna lekcija.
Priče koje nas najviše privlače su o međuljudskim odnosima. To očigledno više važi za malu decu nego za odrasle. U jednoj nedavnoj seriji eksperimenata, deca uzrasta četiri godine pokazala su veće interesovanje za priče o ljudima ili životinjama sa ljudskim osobinama nego za priče o stvarnim životinjama ili predmetima. Takođe su poželjnije priče u kojima su akteri imali određene želje ili težnje, kao i probleme koje pokušavaju da prevaziđu. Isto tako, poželjnije su priče o dve ili više osoba u interakciji nego priča o jednoj osobi. Uopšteno, željni smo da učimo o različitim štetnim i korisnim načinima kako da ljudi funkcionišu jedni s drugima, možda zato što je to najvažnija životna lekcija.
Priče imaju veći uticaj na nas nego dokumentarci koji sadrže iste informacije. U jednom eksperimentu, na primer, neki studenti čitaju Čehovljevu “Damu sa psetancetom”, u kojoj se govori o neverstvu, a drugi čitaju tekst sa istim informacijama, ali pisan u dokumentarnoj formi, gde je preljuba predstavljena iz sudskih spisa. Rezultat je bio da su oni koji su čitali priču doživeli više emocija i više promena u stavovima, nego oni koji su pročitali činjenični sudski zapisnik.
Priče razvijaju empatiju
Empatija je, veruju mnogi psiholozi, biološki temelj za moral. To je mogućnost da osoba saoseća tj. da vidi svet, u izvesnoj meri, sa stanovišta druge osobe i da doživi, makar delimično, ono šta ta osoba doživljava. Osećaj tuge ili straha druge osobe je prvi korak ka tome da se pomogne toj osobi, dok je radovanje zbog tuđe sreće vrsta nagrade za pomoć u postizanju te sreće. Čak i odojčad pokazuju primitivnu formu empatije – na primer, kada neko drugi plače i oni se skoro uvek rasplaču. Kako se deca razvijaju, i njihov kapacitet za saosećanje može da raste ili atrofira u zavisnosti od uslova koji im se nude u detinjstvu. Jedan od faktora koji može da igra ključnu ulogu u razvoju empatije kod deteta, jesu priče koje deca čuju, ili, kasnije – pročitaju.
Fric Brajthaupt, specijalista za nemačku književnost, kaže da je fikcija moćno sredstvo za razvoj empatije, jer se slušaoci (ili čitaoci) automatski identifikuju sa jednim ili više karaktera iz priče. U tom identifikovanju, slušalac prolazi kroz različita iskustva – od tuge, radosti, trijumfa, poraza, i etičkih konflikata protagoniste – ili možda antagoniste.
Kako deca samostalno mogu naučiti da čitaju?
Dakle, uranjanje u priču može biti stalna vežba za razvoj empatije. Jer čitajući, mi ne samo da učimo ono kroz šta su tri praseta ili Hari Poter prošli, već takođe osećamo nešto od onoga što bi se oni osećali da su stvarni. Slušalac ili čitalac, ne može da deluje u okviru priče i utiče na njen ishod, ali može doživeti emocije i razmišljati o tim emocijama .
Slušanje ili čitanje nas čini mentalno aktivnima, ali fizički pasivnim, promoviše misao i razmišljanje koje ne može biti tako intenzivno i fokusirano u stvarnom životu. U stvarnom životu, nemamo toliko vremena da osećamo u svakoj situaciji, dešava se već nešto sledeće, naš ego to zataška ili jednostavno napuštamo, fizički odlazimo sa određenog mesta. Jednom rečju, češće koristimo prečice. Ali u fikciji, gde ne možemo da menjamo ono što se dešava, ne možemo otići, i sve što možemo da uradimo je da osećamo i mislimo. U tom procesu, možemo naučiti da brinemo o ljudima do kojih nam inače možda ne bi toliko stalo, uključujući i ljude koji su potpuno drugačiji od nas samih.
Broj istraživačkih studija, sa decom, kao i sa odraslima, dokazuju stav da priče promovišu razvoj empatije. Jedan niz studija je pokazao da su ljudi koji su pročitali mnogo fantastike, posebno fikcije koja se bavi međuljudskim odnosima – bili mnogo više skloni empatiji, nego drugi ljudi koji su čitali jednako mnogo, ali drugačiju, više naučnu literaturu. U eksperimentu sprovedenom u siromašnijem delu Toronta, kapacitet četvorogodišnjaka da probleme drugih ljudi vidi i razume iz njihove perspektive, znatno je porastao kada su i roditelji i učitelji počeli da im čitaju priče.
Jedan niz studija je pokazao da su ljudi koji su pročitali mnogo fantastike, posebno fikcije koja se bavi međuljudskim odnosima – bili mnogo više skloni empatiji, nego drugi ljudi koji su čitali jednako mnogo, ali drugačiju, više naučnu literaturu.
U drugom eksperimentu, sprovedenom u Sjedinjenim Američkim Državama 1970. godine, stavovi bele dece prema crnoj znatno su poboljšani kao rezultat slušanja priča u kojima su protagonisti bila crna deca. U još jednom eksperimentu, sprovedenom u SAD 1960. godine, bela deca drugog razreda, koja su čitala priče sa likovima nekoliko rasa, imala su pozitivnije stavove prema Afroamerikancima, uključujući veću tendenciju da se identifikuju sa njima i uključe ih u svoju grupu, nego deca drugog razreda koja su čitala uobičajene priče u kojima su sva deca bela.
Dakle, kada čitate priče svojoj deci, možete biti sasvim sigurni da im pružate između ostalog i mogućnost za moralni rast. Kada slušaju priče, deca mogu sasvim da zamisle sve što se dešava njihovim likovima, i samim tim mogu da sagledaju određene probleme i sa neke druge tačke gledišta. Priče pomažu deci u prevazilaženju narcizma, proširuju im pogled na društveni svet, i uče ih da se identifikuju sa širim spektrom drugačijih ljudi. Taj jedan razlog koji je uvek zaboravljen, a jedan je od najvažnijih kada je u pitanju čitanje deci – je razvoj empatije.
Izvor: Psychology Today
Prevela: Jasmina Jovanović
