Jedna keva, jedna violina i energetski napitak

Piše: Jasmina Jovanović

Sedim ispred muzičke škole i pitam se po ko zna koji put, šta mi je sve ovo trebalo? Zar nisam već imala dovoljno obaveza i premalo vremena? Ali ona druga ja (dakle ima nas dve!), koja je tu da smiruje ovu nervoznu, odgovara: „Tebi nije ni trebalo. Dete je htelo da upiše muzičku školu“.

Jutros sam ustala još u 06.30, obavila sve jutarnje pripreme, doručak deci, kafu meni i mužu, razapela veš, izbacila smeće. Otišla na posao i radila. Sve vreme radila, rešavala nemoguće situacije iako ne radim u NASI ni u policiji ni u urgentnom, ali svako ko je taj dan došao kod mene žurio je, kasnio je ili je bio u fazi predinfarktnog stanja. Jedva sam sačuvala razum. I prilično hladnu glavu. Tako isceđena, do kuće sam samo došla. Posle sat i više vremena putovanja, jer mi je kuća baš daleko, nije preko sedam mora ali sedam gora može biti,  i nekih 40-ak kilometara od Beograda. I muzičke škole, naravno. Utrčala sam u kuću, bez mogućnosti da ručam, odmorim se ili se istuširam. Ne, nema šanse, jer da sam neki od nabrojanih luksuza sebi priuštila, ne bismo stigle na sledeći seljobus, jer naši seljobusi idu na 35 minuta. A ako  ne ukebam taj seljobus onda ne stižemo na čas!

Ja utrčim, popijem malo vode i eventualno odem peške tamo di i car ide peške, i na levo krug. Vraćaj se za grad.

Dete mi je ushićeno. Toliko se raduje da mi ne dozvoljava da joj ponesem ni ranac ni violinu. Iako su u prevozu užasne gužve, i čitav grad je raskopan. Iako joj u autobusu niko živi ne ustaje, jer  što bi pobogu ustali detetu od celih 8 godina koje nosi ranac, violinu i ponekad kišobran! Jer tu je ta majka koja neće da joj ponese ni ranac ni violinu ni kišobran. Šta da se radi, moraću zbog tih prezrivih pogleda da napravim bedž: „Dete hoće samo da nosi violinu, ranac i kišobran. Meni ne da da joj nosim!“ Mislim napravila bih ga da me je briga. Ali, štos je u tome što me nije briga. Samo kažem. Bolje da novac uložim u njen bedž na kome će pisati: „Imam 8 godina , i violinu i ranac i ponekad kišobran. Slobodno mi ustupite mesto“.

Takav je život. I ljudski karakter. Ali, hrabra sam ja keva. Sve dok ne prestanem da budem hrabra.

Dotrčimo tako nas dve do muzičke škole i ona ode na časove, a ja tako sedim na klupicama ispred i ne znam da li da budem zahvalna što uopšte ima klupica ispred ili da gunđam što taj što je pravio klupe nije predvideo naslon na njima, za one keve koje trče sa posla u muzičku školu. Zahvalna sam na platanima. Divnim, razgranatim platanima posađenim oko škole. Ako bih gledala sa vedrije strane, ovo je baš kul mesto da sediš i čekaš dete dok se kulturno uzdiže i muzički edukuje, ali danas nije taj dan.

Dan kada stvari gledam sa vedrije strane.Možda zato što čitave nedelje posle posla trčkam po dodatnim specijalnim zadacima.

Jednog od prvih  dana muzičke škole, ostavila dete na solfeđu i otrčala da kupim violinu, da bih stigla da joj je donesem pre sledećeg časa, časa violine. Zašto sam čekala taj poslednji dan da kupujem vilinu, pitaće se neko? Pa , ne vredi mi da pričam… ionako mi niko ne bi verovao… Jer da je kojim slučajem Šotra hteo da napiše scenario po tome kako je tekao  upis mog deteta u muzičku školu, taj splet okolnosti,  splet mita i korupcije u školstvu, splet niza nelogičnosti i ko zna čega sve ne, on bi napravio baš zanimljivu seriju. Ne „Greh njene majke“, ali bila bi to baš gledana serija. „Violina njene ćerke“ bi recimo bio baš adekvatan naziv.

Ali ne vredi ni to da pričam. Ni to mi ne bi verovali. Sasvim drugo bi bilo da sam Mirjam ili Šotra. Tada bi mi verovali, i krišom brisali suzice između reklama. Dakle, tog dana sam jurila violinu. Trčala sam kao sama Olivera Jevtić, dok su prolaznice čvrsto pribijale svoje torbe uz sebe. Verovatno sam tako izbezumljena ličila na džeparošicu, ili po novom pravopisu možda džeparoškinju, ko će ga sad znati!?

Kupila sam, prilično muzički nepismena, tu famoznu violinu, ali su mi muzički pismeni prodavci uvalili pogrešan podmetač za violinu. Cvrc Milojka! A lepo sam udarila na patetiku i rekla „Molim, vas neka bude nešto što valja! Ja pojma nemam, a treba mi za dete!“ Ali avaj! Patetika i deca su davno prevaziđeni. Trebalo je da kažem da mi treba za muža koji je u zatvoru, onda bi se možda uprpili i dali mi nešto što valja…

Sledeći dan je trebalo ići tamo i zameniti ili kupiti odgovarajući podmetač. Neki od koga se dete neće, ne daj Bože, ukočiti ili iskriviti. Uz kraći kulturni dijalog bez prepiranja mi je ljubazno objašnjeno da ne mogu da menjam samo podmetač, a da zadržim violinu. „Ali, violina valja, a podmetač ne valja, tako je rekla profesorka!“ „Trebalo je da tražite onda violinu sa tim podmetačem koji vam treba!“ reče prodavac, onaj isti kome sam rekla da ne znam ništa o violinama i da mi proda neku koja valja! I još mi podjednako ljubazno dodade: „Ali, vi naravno možete kupiti sada samo taj podmetač koji valja. Na akciji je, trenutno košta 2,300 dinara.“

Ja zinula. Čoveče, koliko je ovaj bezobrazan, pomislim u sebi, i snimim da imaju video nadzor. Mislim da me je samo taj detaljčić sprečio da… pa, da uradim nešto neprimereno kevi koja kupuje violinu, jelte! Te keve su valjda uvek kulturne i kul, a sudeći po cenama violine i prateće opreme i u lovi su. I tako se ja iskuliram, jedva nekako i teška srca platim taj dobri podmetač na akciji koji će da valja. Mislim, pošto dobro i košta.

Dan nakon toga, obišla sam pola grada da nađem knjigu iz solfeđa određenog izdavača, koji je prestao sa radom pre koju deceniju. Šta ima veze, taman sam prepešačila pola grada raskopanog kao da će da seju nešto po njemu, bogtevideo. Sve što je moglo da se raskopa i polupa, beton ili asfalt, urađeno je, i sve linije gradskog prevoza koje su mogle da se izmene, ukinute su! Baš kada ja tražim knjigu iz solfeđa! A nemam ručak za sutra, i imam da peglam ko da je septembar mesec ( jedan dan nosiš džemper a sutra kratak rukav).

Sledećeg dana, moj specijalan zadatak bio je da kopiram neku knjigu o violini. Solfeđo sam našla, iako sam taj dan smršala jedno kilo-dva u potrazi za tom knjigom. Što bi  se, da je istina, moglo smatrati jedinom pozitivnom stranom potrage.

I, da. Onda se ja pitam, zašto sam toliko umorna, taj dan kada čekam dete da završi sa muzičkim obrazovanjem. Zašto mi se toliko prispavalo da ozbiljno razmišljam da se bacim u nekom budžaku na travicu, da samo malo dremnem. Ali, jok. Onoj razumnoj kevi u meni (onoj što je snimila video nadzor u radnji) se uopšte ne spava. Umorna jeste, ali ona je bodra i drži pridike ovoj koja bi da dremne. „Pobogu, Jasmina saberi se! Na šta bi to ličilo da se sad ovde izvrneš na travu! Na stranu što bi se prehladila! Do juče je padala kiša, zemlja je mokra!“ Umorna ja se malo uspravila. Tešim se, zamisli koliko majki sada recimo gleda rijaliti, ili dangubi na Fejzbuku dok ti ovde činiš nešto dobro i korisno za tvoje dete! (Ahaa, Fejzbuk, setih se sada šta bih mogla da radim dok je čekam!) Tešim se i dalje: „Ma, stići ćeš sve! Nije posao zec da utekne! A to što nisi ručala, pa to je odlično, i onako hoćeš da smršaš!“

Da se razumemo. Imam ja knjigu u torbi. Ali ne mogu danas da čitam. U glavi mi zuji milion košnica. Misli su malo pošizele, treba mi vremena da se priviknem na sve novitete. Na to da mog i onako deficitarnog vremena još  više neću imati… Ulazim u nedozvoljeni minus. Mogla bih za promenu da se saberem. Da dišem duboko i uživam u platanima oko sebe i muzici, doduše neveštoj,  koja dopire kroz prozore škole.Možda da u obližnjem kafiću popijem kafu sama sa sobom, pa da se slatko ispričamo. Ne, setih se, da sam danas dobila neki energetski napitak na poklon u gradu. Verovatno neka promocija. Kopam po torbi da nađem tu limenku i smeška mi se brk, kao da su znali šta treba kevi koja nije ručala i koja bi da dremne na travici. Ako ta čudesa uopšte rade posao koji obećavaju. Slogan na engleskom obećava: „Mi vas dižemo iz mrtvih“. Ma, daj, smejem se ja i odbijam da pročitam sastav, iako znam da zdravo sigurno nije. Šta je – da je, ako diže iz mrtvih, danas je moje piće…

Izvor: Detinjarije.com