Jedna prijateljska utakmica srpske i švajcarske mame

Reč po reč, i srpska mama dotače se ekskurzije na kojoj je njena ćerka bila prethodne školske godine…

Srele se ovog leta u jednom beogradskom kafiću srpska mama i švajcarska mama. Švajcarska mama je u stvari srpska mama, ali već dugo živi u Švajcarskoj pa je upućena u švajcarske prilike dok domaće nešto i ne poznaje. Pritom, obe imaju ćerke od 14 godina, te se uz kafu poveo razgovor o školovanju u jednoj i u drugoj zemlji. Reč po reč, i srpska mama dotače se ekskurzije na kojoj je njena ćerka bila prethodne školske godine:

„Išli su na dva dana u jednu srpsku banju, i to smo platili oko sedamdeset evra,“ reče ona, i već je htela da pređe na sledeću temu, kad primeti da se švajcarskoj mami najedanput raširiše oči.

„Sedamdeset evra!!? A koliko reče da su noćenja imali?“

„Pa, samo jedno“, ne zna srpska mama šta tu nije jasno.

„Pa kako je to moguće, naša ćerka je isto išla na ekskurziju od sedamdeset evra, ali oni su imali pet noćenja!“

Srpska mama gleda švajcarsku onako ispod oka, misleći se „koga ova zeza…“, ali se ne predaje tek tako: „Pa znaš li koliko je jedno noćenje u hotelu, pa put, pa ulazni..“

„U hotelu!!?? Vodili su ih u hotel?“, sad se švajcarska mama misli „koga ova zeza…“

„Pa… da, gde bi inače spavali?“

„Naša ćerka i njeni drugovi spavali su u odmaralištu, u zajedničkim spavaonicama.“

Na pomen odmarališta, srpskoj mami kroz maglu se namah vratiše neke zaboravljene slike iz najskrivenijih kutaka pamćenja – velika prostorija puna krevetića i grupno pranje zuba u zajedničkom kupatilu na kraju hodnika – ali srećom brzo strese glavom i otera ove zbunjujuće uspomene. „Ne, ma kakvi, ovde deca spavaju u dvokrevetnim i trokrevetnim sobama, sve je renovirano, kupatila u svakoj sobi… Išla je čak i delegacija roditelja da prvo proveri da li je smeštaj dovoljno dobar!“

Švajcarskoj mami oči se sve više šire i šire, a čelo joj se bora dok pokušava da zamisli kako trinaestogodišnji srpski đaci prete svojim roditeljima da neće ići na ekskurziju ako smeštaj nije dovoljno dobar.

Tu se srpska mama najednom ozari – setila se krunskog argumenta: „Nego, kakva je hrana u tom odmaralištu? Ovi su imali odličnu hranu, roštilj, desert…“

„Da, čitava tri obroka“, sebi u bradu mrmlja švajcarska mama: „Mi roditelji se unapred dogovorimo da nekoliko nas bude tamo sa njima sve vreme i sprema im obro…“

„Štaaa, ne jedu u restoranu??“

„Ne, mi im kuvamo.“

Sad već srpska mama misli da je švajcarska načisto pošandrcala. „Pa to je ovde najstrože zabranjeno!“

„Šta je zabranjeno??“

„Da deca jedu bilo kakvu hranu koja nije proverena i odobrena, zbog alergija i trovanja. Znaš da recimo više ne smeš u vrtić ni zapakovanu kutiju keksa da uneseš, da dete časti drugare za rođendan…“

Švajcarskoj mami više ništa nije jasno. „Ali moje dete je išlo u šumski vrtić, svi roditelji su donosili hranu koju su deca jela, i nikom ništa nije bilo…“, upinje se švajcarska mama da shvati zašto je to loše.

„Uostalom, i nije to neka cifra, sedamdeset evra – kad krenu u srednju školu, ekskurzije su sigurno bar dvesta evra“, pokušava već pomalo nervozna srpska mama da spusti loptu i završi utakmicu službenim rezultatom.

Na to švajcarska mama više ne kolači oči, jasno joj je da je ovde neko lud, a da to nije ona. Ali ne misli ni da ostane dužna: „Dvesta evra nas košta da pošaljemo dete sa školom na zimovanje, sa sve noćenjem, hranom, ski-pasom i ski-liftom,“ hladnokrvno zakucava.

Tu nastade neprijatna tišina, ali srećom, taman je bilo vreme da se švajcarska mama pozdravi i odjuri dalje, kao i svi naši što kad dođu u Srbiju jurcaju naokolo u žurbi da sve stignu i podele (očekivane) poklone rodbini i prijateljima.

A srpska mama ostade zamišljena za stolom, da se mršti pokušavajući da razume ove naizgled nedokučive razlike i neshvatljivo ponašanje švajcarskih roditelja. I onda joj odjednom sinu, a spokojni osmejak vrati se na njeno lice:

„Pa da, ako im deca rastu u šumi, sigurno su manje naviknuta na komfor nego naša. Spavaonice, kuvanje – pa možda švajcarski roditelji sve ono što što mi pružamo našim čedima – svojima ne bi mogli ni da priušte!“, srećno se dosetila prihvatljivog objašnjenja i zaključila da može da odahne.

Razmišljala bi ona još o svemu tome, ali već je morala da krene. Do kuće ima da pešači tri stanice, jer markicu ni ovog meseca nije kupila. Od sledećeg će srećom biti lakše – imaće konačno jedan gotovinski i jedan namenski kredit manje da otplaćuje, pa će ostati i neka vajdica za autobus.

Izvor: Detinjarije

Podeli tekst: