Konflikti nastaju spontano, kada se sukobljavaju različite želje, alternative, stavovi i stilovi ponašanja, kao i kada u odnosu na želju da dobijemo nešto ne postoje odgovarajuće mogućnosti. Konflikt u korenu reči označava sukob ili frustraciju. Sa obzirom na to da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, konflikti predstavljaju neizbežnost u svakom odnosu. Mi niti možemo, niti treba da izbegavamo konflikte. Dve važne činjenice u vezi konflikata su da:
- Često se dešava da su ljudi koji u dužem vremenskom periodu izbegavaju konflikte u detinjstvu neretko bili prisutni pred konfliktima koji su loše vođeni i koji su loše uticali na međusobne odnose i dečiji razvoj,
- Konflikti koji pomažu lični razvoj (konstruktivni konflikti) su oni iz kojih učimo, a frustracije predstavljaju izlazak iz “zone komfora”, pa je, u tom smislu, značajno prevazići otpor zašto se oni pojavljuju i dešavaju. Kada duže ćutimo, nezadovoljstvo se akumulira i problemi ostaju nerešeni.
S jedne strane, dobra komunikacija i konstruktivno prolaženje kroz konflikt mogu učiniti da veza/odnos budu jači i da se razvijaju i rastu. Dakle, važan je način kako prolazimo kroz konflikt, kako iz njega izlazimo i šta činimo posle konflikta. Porodični odnosi značajno utiču na komunikaciju, kao što i komunikacija značajno utiče na porodične odnose. Češće će do konflikta dovesti razlike u stavovima i mišljenjima koje o nekim okolnostima imaju članovi porodice, nego same te okolnosti. Pozitivnim rešavanjem konflikata mogu da se otkriti njegove pozitivne strane.
S druge strane, nerazvojni (destruktivni) konflikti bi bili oni koji štete međusobnom odnosu, oni gde se pojavljuje nasilje, kao i oni koji za posledicu imaju nečije ubuduće “bežanje iz konflikta”. Važno je da pojam konflikta ne mešamo sa nasiljem – možemo proći kroz konflikt bez nasilnog ponašanja, što bi bile, pored fizičkog, i sve vrste verbalnog nasilja: omalovažavanje, optuživanje, izrugivanje, urušavanje samopouzdanja poređenjem, vređanjem, negativnim “etiketiranjem”, kao i vikanje, pretnje, ucene i psovke.
Ono što, kao psiholog i psihoterapeut, vidim u psihoterapijskoj praksi, je to da nam konflikti pokazuju kako regulišemo svoje emocije i koje vrednosti komuniciramo svojim ponašanjem u mogućim kriznim situacijama. Mi na taj način upoznajemo jedni druge, naše razlike i načine kako te razlike prevazilazimo.
Razlozi za češće konflikte
Uobičajeni uzroci porodičnih sukoba su:
- da naučimo da živimo kao novi par,
- rođenje bebe,
- rođenje druge dece,
- kada dete ide u školu,
- kada dete postaje mlada osoba,
- mlada osoba koja postaje odrasla osoba;
Svaka od ovih faza može stvoriti nove i različite stresove i potencijalne konflikte. Promena u porodičnoj situaciji takođe može da utiče na porodicu na taj način da doprinese sukobima, i to događaji kao što su: razvod ili razdvajanje, selidba u novu kuću, grad ili zemlju, putovanje na velike udaljenosti i značajnije promene finansijskih prilika.
Zašto je važno da ne povredimo jedni druge u konfliktu?
Zato što je očuvanje odnosa i očuvanje poverenja važnije od bilo koje teme kojom se bavimo tokom konflikta. U slučaju da se desilo da je ponašanje bilo koje strane tokom sukoba negativno uticalo na međusobni odnos potrebno je da se posle njega potrudimo oko reparacije odnosa.
Povremeni sukobi su deo porodičnog života i normalno je da se s vremena na vreme ne slažemo. Međutim, stalni sukobi mogu biti stresni i štetni za odnose. Nekim ljudima je teško da upravljaju svojim osećanjima i počinju namerno da povređuju, da budu agresivni ili čak nasilni.
Porodični konflikt i njegov uticaj na decu
Kada su roditelji često u sukobu, deca će češće imati socijalno-emotivne probleme, probleme u ponašanju, slabiju koncentraciju i školsko postignuće, kao i sklonost ka nezdravom i rizičnom ponašanju i nesigurnim stilovima afektivnog vezivanja.
Deca su svesna da se roditeljski sukobi dešavaju, čak i iza zatvorenih vrata. Pored toga, i kada nisu bila prisutna kada je problem postojao ili je rešavan, oni i dalje mogu da kažu kada se to dogodilo. Česti i intenzivni sukobi između roditelja negativno utiču na dečiji osećaj sigurnosti, njihov nedostatak samopouzdanja i probleme sa fizičkim i mentalnim zdravljem (depresiju, anksioznost i nasilno ponašanje).
Kada se roditelji ponašaju konstruktivno oko svojih sukoba, mentalno zdravlje dece se poboljšava. Roditelji koji mogu mirno da razgovaraju, možda da nežno dodiruju jedno drugo, da koriste šale i upotrebljavaju humor bez cinizma i sarkazma, mogu biti od pomoći celoj porodici, jer to, na duže staze, ima značajno dobar efekat na decu. Kada vide svoje roditelje kako rešavaju svoje razlike, deca osećaju da je njihova porodica bezbedna i uče se kako da i oni to rade.
Šta raditi, a šta ne raditi tokom konflikta?
Koje veštine nam mogu pomoći, dok smo u konfliktu:
- Sagledavanje da smo u konfliktu nas dvoje (ili troje i četvoro) na jednoj strani protiv problema na drugoj strani. Paziti na neravnotežu moći između strana u konfliktu.
- Čuvati se od toga da se pogrešno razumemo i da prebrzo donesemo pogrešan zaključak. Odvojiti problem od osobe.
- Ne vraćati se unazad kroz vreme, razdvojiti bitno od nebitnog i izreći na asertivan način svoje potrebe.
- Ne proširivati konflikt. Ne pokušavati da kroz konflikt rešimo nešto što ne pripada tom konkretnom pitanju, već ga proširuje.
- Fokusirati se na to šta vodi ka rešenju. Ono što vodi ka rešenju obično se nalazi na drugoj strani od stava kako da odbranim sebe.
- Ne nuditi gotova rešenja. Možemo napraviti predlog koji ćemo reći, pa čuti drugu stranu i doći zajedno do rešenja. Setiti se da druga strana nije obavezna da se uvek u svemu slaže sa nama.
Smernice za prolaženje kroz konfliktnu situaciju
Lista pitanja kada do konflikta dođe:
Šta je u ovoj situaciji tačno problem?
Kako se osećam povodom tog problema?
Šta mi je cilj – kako želim da se osećam, ponašam?
Da li zaista želim da rešim problem ili mi odgovara da održavam problem?
Šta druga osoba vidi kao problem? (pitati je, ne pretpostavljati)
Kako se oseća, ponaša?
Šta joj je cilj? (pitati je, ne pretpostavljati)
Kako bi se ja osećao-la, ponašao-la u “njenoj koži”?
Od čega u ovoj situaciji nikako ne mogu da odustanem?
Šta iskreno mogu da ponudim drugoj strani?
Koji minimum zajedničkih ciljeva možemo zajedno da definišemo?
Kako se osećam kada na ovaj način sagledam situaciju?
Kako se oseća druga strana u novoformiranoj situaciji (pitati je)?
Da li procenjujem da ću u sledećoj situaciji moći da nastavim komunikaciju sa drugom stranom?
Šta očekujem od sledeće situacije?
Od čega strepim, a čemu se nadam?
Piše: Jelena Toljević,
psiholog i porodični psihoterapeut
Izvor: Detinjarije.com
