Čvrsta vezanost za roditelje stvara prepreku za kasnije prilagođavanje svetu. Čovek koji je odrastao predodređen je, međutim, za svet, a ne da zauvek ostane dete svojih roditelja. Ima, nažalost, veoma mnogo roditelja koji svoju decu uvek smatraju decom, jer oni sami ne žele da ostare i neće još da se odreknu svog roditeljskog autoriteta i moći. Međutim, vrše na dete veoma nezdrav uticaj, na taj način što im oduzimaju svaku priliku za individualnu odgovornost. Ova štetna metoda stvara ili nesamostalne ljude ili takve koji svoju samostalnost mogu izuditi samo zaobilaznim putevima.
Drugi roditelji, opet, zbog svoje sopstvene nemoći nisu u stanju da detetu pruže onaj autoritet koji mu je potreban da bi se svetu kasnije moglo pravilno prilagoditi.
Otuda, učitelj kao ličnost ima delikatan zadatak da, s jedne strane, ne ispoljava nikakav autoritet koji podjarmljuje, dok, s druge strane, treba da pokaže upravo onu određenu meru autoriteta prema detetu, koja priliči odrasloj, iskusnoj ličnosti. Veštački se ne može ni sa najboljom namerom uspostaviti takav stav, već do njega može da dođe samo na prirodan način, da učitelj kao čovek i građanin jednostavno obavlja svoju dužnost. On sam mora biti ispravan i zdrav, što predstavlja najbolju pedagošku metodu, tj. dobar primer. I najsavršenija metoda neće ništa značiti ako čovek koji je primenjuje nije superioran, zahvaljujući vrednosti svoje ličnosti.
Bilo bi, dabome, drugačije, kada bi u školi bilo važno samo to da se deci gradivo prenese metodično. Međutim, to predstavlja ne više od polovine vrednosti škole. Druga polovina predstavlja stvarno psihološko vaspitanje, koje se prenosi zahvaljujući ličnosti učitelja. Zadatak ovog vaspitanja jeste – prevesti dete preko, u dalji svet, i na taj način dopuniti roditeljsko vaspitanje. Poslednje (roditeljsko vaspitanje) može, i kad je veoma brižljivo, da nikad ne prevaziđe određenu jednostranost, jer milje ostaje uvek isti. Škola, prema tome, predstavlja prvi deo stvarnog, velikog sveta s kojim se dete susreće i treba da mu pomogne da se u određenom stepenu odvoji od roditeljskog miljea.
Ako je lični odnos deteta s učiteljem dobar, onda ima malo značaja da li njegova pedagoška metoda odgovara ili ne najmodernijim zahtevima. Zapravo, uspeh predavanja ne počiva u metodi. Kao što, dabome, uopšte i nije isključivi cilj škole da se glave napune znanjem, već naprotiv, da decu odgaje u prave ljude. Nije reč o tome s koliko znanja natovaren neko izlazi iz škole, već da li je u školi uspelo da se mladi čovek oslobodi nesvesnog identiteta s porodicom i učini svesnim samog sebe. Bez te svesti o samom sebi on neće nikada znati šta stvarno hoće, već će uvek ostati zavisan i samo oponašati, s osećajem da je pogrešno shvaćen i sputan.
Odlomak iz knjige „O razvoju ličnosti“, Karl Gustav Jung
Izvor: Detinjarije.com
