Kaže da je razumela svoj osećaj da je sa njom isuviše lako.
Kupi joj cveće, kaže, i ona ućuti. Nekako automatski ućuti. Pre toga bude svašta. Ali kada joj donese cveće, iako joj cveće ništa ne znači, ona ućuti. Kao da joj neko prilepi flaster na ranu.
Onda je sutradan uhvati još jače. Boli je nekakva praznina.
Ne razume zašto je tako nenormalna žena, dok se on toliko trudi. Celi život je tako prokleto razmažena.
A ona se setila kada je prvi put osetila tu prazninu. Osećala je još kao mala.
Stalno je bila sama. Mama je bila zauzeta za kompjuterom, često tužna, tata ko zna gde. Kad god bi tražila da se igraju sa njom, kupovali bi joj igračke.
I uskoro, počinjala bi sve češće i sve jače da traži nove igračke. Bila je uporna sve dok je ne dobije. A kada bi je dobila, bila bi u njenim rukama pet minuta, a onda bi je bacila i tražila novu.
Govorili su joj da je nezahvalna i razmažena, i dugo je u to verovala i sama, ali tek sada, kaže, razume da je u igračkama nešto tražila.
Seća se kako bi svaku igračku dodirivala, okretala je, kao da prstima nešto traži, kao da proverava da li je to to, da li se po obliku uklapa u kalup te rupe u grudima koju nikako da zatvori. I očajno bi shvatala da nije to ono što joj treba, jer nije osećala nikakvo olakšanje. U grudima je nešto peklo.
Ali se seća da su je gledali i čuli, dokle god je plakala i tražila igračku.
A onda je odustala od plakanja, jer nije vredelo, ali je naučila da kada rupa u grudima boli, treba je zatvoriti igračkom.
Kasnije su igračke postajale sve besmislenije, a rupa u grudima sve veća i veća. Dok se nije toliko otvorila, da je pretila da je celu proguta.
Iznenadila se kada je saznala da je to što joj je trebalo nosilo jedno jednostavno ime: ljubav.
I ne može da kaže da joj je nisu davali. To je problem. Ne može da kaže da su je tukli, da su joj govorili ružne reči, vređali je. Kupovali su joj sve što je tražila.
Samo nisu bili tu. Umesto njih tu su bile igračke. I toliko ih je mrzela, baš svaku od njih.
Kao što danas mrzi to cveće koje joj stavi flaster na usta i grudi. Cveće zbog kojeg boli praznina.
Sada zna da nije do cveća. Njen partner je poput njenih roditelja, nikada nije bio tu, a kada jeste, nije je slušao niti video. Oduvek je bilo tako, samo što je dugo mislila da je do nje, da je ona razmažena i da traži „hleba preko pogače“.
Njoj je trebalo ono što svima nama treba, ljubav.
Ali ljubav nije samorazumljiva tako da čim se rodimo svi znamo kako se voli.
Naučimo šta je ljubav od onih koji nas vole.
Nekada ti njihovi načini ni na prvi ni na drugi pogled ne liče na ljubav.
I što je veće to NELIČJE to je naš očaj veći.
Uverenje da za nas nema nade. Da nas niko nikada neće voleti, jer je nas nemoguće voleti. Jer da jeste, neko bi se već našao.
Emocionalna deprivacija. Destruktivan obrazac i vrlo potuljen, jer ne možemo da kažemo da nas boli nešto što je bilo, već nas boli ono čega nije bilo.
Boli nas nedostatak. A na nedostatak je teško pokazati prstom.
Onda pokažemo prstom na sebe. Mislimo da je do nas. Iz nekog razloga nas je nemoguće voleti. I onda biramo partnere koji nas ponovo neće videti, jer ne umeju da vide nikog drugog osim sebe. To nam je poznato. Ta glad nam je poznata. Znamo sa njom. Znamo čime da je zavaramo.
Jer ljubav je emocionalna potreba čoveka i kada je nema, jedna važna glad ostaje u nama bez hrane.
A gladan čovek se i mrvicama hrani.
Gladan čovek i mrvice plaća suvim zlatom.
Plaća je samopoštovanjem, samopouzdanjem, slobodom. Daje šta god ima jer je u večnoj pustinji.
Kažu da je rešenje za ovu glad da zavolimo prvo sebe, pa će nas svi drugi voleti.
Previše komplikovano. I često, u zavisnosti od igre zaštita u nama, ne vodi nigde, osim što produbljuje našu ranu.
Ali je priznanje gladi dobar korak, kao i to priznanje da se niko ne hrani, stvarno ne hrani, igračkama.
Kao i ono da dok se god hranimo igračkama, možemo da umremo od gladi, a da to ni ne primetimo.
Jer ljudi najčešće umiru od raznih bolesti, niko im ne kaže da su predugo gladni.
A onda bi dobar put bio zapitati se čega to nema u mom životu, a nedostaje mi?
Meni.
Jer imam pravo na to.
Jer neću više da kalkulišem.
Jer je život toliko važan, svaki čas u njemu, da neću da uzimam zamenu za pravu hranu.
Jer, iako su mi mama i tata svoje prisustvo menjali igračkama, ja to ne moram da radim.
Ja za to nemam nikakvo opravdanje, jer je ovo samo moj život.
E, onda će se neka vrata otvoriti.
Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja
Izvor: PromenaDA
