Kad im jednom popustite, to je početak kraja. Ja sam svoje lepo vaspitala

Dobro. Bez panike. Ja sam ovde glavna. Ja, Rebeka Brendon (devojačko prezime Blumvud), ja sam ovde odrasla, a ne moja dvogodišnja kćerka.

Samo nisam sigurna da ona to shvata.

„Mini, dušo, daj mi tog ponija.“ Trudim se da zvučim mirno i samouvereno, kao Dadilja Sju s televizije.

„Poniii.“ Mini čvrsto steže ponija.

„Nećemo ponija.“

„Moje!“, vrišti ona histerično. „Moooj poni.“

Aaahhh. U rukama držim nekih milion kesa, sva sam u znoju i ovo mi stvarno nije potrebno.

Sve je išlo baš kako treba. Obišla sam čitav tržni centar i pokupovala sve sa svog spiska. Mini i ja smo taman krenule ka Deda Mrazovoj pećini i zastala sam samo na trenutak da pogledam jednu kućicu za lutke. Na to je Mini zgrabila izloženu igračku ponija i neće da ga vrati.

I sad sam usred afere poni.

Majka u Džej brend uskim farmerkama s besprekorno obučenom kćerkom prolazi kraj nas, upućujući mi pogled majčinskog odmeravanja, a ja se trgnem. Otkad sam rodila Mini, shvatila sam da je „majčinsko odmeravanje“ još gore od „menhetenskog odmeravanja“. Kod majčinskog odmeravanja ne samo da vam procenjuju odeću i cenu odeće do poslednje pare jednim jedinim pogledom. O, ne. Procenjuju takođe i dečju odeću, marku kolica, torbe s pelenama, izbor užine, kao i da li vam se dete smeši, kenjka ili vrišti.

Što je, naravno, teško proceniti jednim jedinim pogledom, ali verujte mi, majke su vrlo sposobne.

Mini svakako dobija najvišu ocenu za odeću. (Haljina: unikat, Deni Kovic; kaput: Rejčel Rajli; cipele: Bejbi Dior.) Lepo je zakopčana u dečji povodac. (Bil Amberg, kožni, stvarno kul, pojavio se u Vogu.) Ali umesto da se anđeoski smeška kao devojčica s reklame, ona ga zateže poput bika što jedva čeka da uleti u arenu. Obrve su joj natuštene od ljutine, obrazi jarkoružičasti i upravo hvata zalet da opet drekne.

„Mini.“ Puštam povodac i grlim je, da se oseti sigurno i bezbedno, baš kao što preporučuje Dadilja Sju u svojoj knjizi Ukroćeni nestaško. Kupila sam je neki dan, tek da je prelistam. Iz puke znatiželje. Mislim, nije da me Mini brine niti išta slično. Nije ona teška. Niti „raspuštena i svojeglava“, kako je rekla ona glupa profesorka muzičkog iz igraonice. (Šta ona zna? Čak ne zna ljudski ni da svira u triangl.)

Mini je samo… temperamentna. Ima isključive stavove o raznim stvarima. Kao, na primer, o farmerkama (neće da ih nosi) ili o šargarepi (neće da je jede). A sad ima isključiv stav o tome da treba da dobije igračku ponija.

„Mini dušo, mnogo te volim“, kažem joj nežno i umiljato, „i bila bih vrlo srećna kad bi mi dala tog ponija. Tako je, daj ga mami…“ Nadomak sam uspeha. Prsti mi se sklapaju oko ponijeve glave…

Ha. Stručnjak. Uspela sam. Ne mogu a da se ne osvrnem da vidim je li iko primetio moju roditeljsku umešnost.

„Moojeee!“ Mini mi istrže ponija iz ruke i trči s njim po radnji.

Sranje.

„Mini! MINI!“, vičem.

Grabim kese i besno hitam za Mini, koja je već nestala na odeljenju ekšn mena. Bože, stvarno ne znam što se toliko trudimo da pripremimo atletičare za olimpijadu. Treba samo da pošaljemo tim klinaca.

Sustižem je dahćući. Stvarno ću jednom morati da počnem s tim postporođajnim vežbama.

„Daj mi ponija!“ Pokušavam da ga uzmem, ali ga ona steže kao kleštima.

„Moj poni!“ Strelja me tamnim očima. Ponekad, kad je pogledam, toliko liči na oca da se trgnem.Kad smo već kod toga, gde je Luk? Trebalo je da idemo u božićnu kupovinu zajedno. Kao porodica. Ali on je nestao pre sat vremena, pošto je promrmljao nešto o nekom telefonskom pozivu, i otad ga nisam videla. Verovatno negde sedi i na miru pije kapućino i čita novine. To baš liči na njega.

„Mini, nećemo to kupiti“, izgovaram najodlučnijim mogućim tonom. „Već imaš dosta igračaka i ne treba ti poni.“

Žena tršave tamne kose i sivih očiju, s blizancima u kolicima, odobravajući klima glavom. Ne mogu da se uzdržim da joj i sama ne uputim jedno majčinsko odmeravanje. To je jedna od onih majki koje nose cipele od krokodilske kože preko grubih pletenih čarapa. (Zašto bi neko to radio? Zašto?)

„Čudovišno, zar ne?“, kaže ona. „Ti poniji koštaju četrdeset funti! Mojoj deci ne pada na pamet čak ni da ih zatraže“, nastavlja ona, ošinuvši pogledom dva dečaka koji sede i ćute, sisajući palčeve. „Kad im jednom popustite, to je početak kraja. Ja sam svoje lepo vaspitala.“

Pravi se važna.

„Svakako!“, kažem dostojanstveno. „Potpuno se slažem.“

„Neki roditelji bi kupili deci ponija samo mira radi. Nema tu disci-pline. Odvratno.“

„Grozno“, slažem se i krišom posežem za ponijem, ali se Mini vešto izmiče. Prokletstvo.

„Popuštanje je najveća greška.“ Žena netremice posmatra Mini. „To je početak propasti.“

„Ja svojoj kćerki nikad ne popuštam“, kažem žustro. „Nećeš dobiti ponija, Mini, i kraj priče.“

„Poniii!“ Minino jadikovanje pretvara se u srceparajuće jecanje.

Mnogo voli da drami (to je nasledila od moje majke).

„Srećno, dakle.“ Žena produžava dalje. „Srećan vam Božić.“ „Mini, prestani!“, sikćem besno čim se žena udalji. „Sramotiš nas obe! Šta će ti uopšte taj glupi poni?“

„Poniii!“ Grli ponija kao davno izgubljenog, voljenog ljubimca koji je bio prodat na petsto kilometara udaljenoj pijaci i upravo se vratio kući sav izranjavljen, plačući za njom.

„To je samo obična igračka“, kažem nestrpljivo. „Zašto je uopšte tako poseban?“

Prvi put čestito pogledam tog ponija.

Čoveče. U stvari… jeste prilično neodoljiv. Napravljen je od belo obojenog drveta i posut sjajnim zvezdicama i ima cakano, rukom naslikano lice. I slatke crvene točkiće.

„Stvarno ti ne treba taj poni, Mini“, kažem – ali nešto manje ubedljivo nego ranije. Upravo sam primetila sedlo. Je li to prava koža? Ima i pravu uzdu s kopčama, i grivu od prave konjske dlake. I svoj pribor za timarenje!

To uopšte nije loše za četrdeset funti. Zavrtim jedan crveni točkić i vidim da se savršeno okreće. A kad malo bolje razmislim, Mini zapra-vo i nema igračku ponija. To je vrlo uočljiv nedostatak u njenoj zbirci.

Mislim, nije baš da ću tako lako popustiti.

„Može da se navija“, čujem glas iza svojih leđa, okrećem se i vidim postariju prodavačicu kako nam prilazi. „Odozdo je ključ. Pogledajte!“ Ona okreće ključ dok Mini i ja gledamo kao opčinjene, a poni počinje da se diže i spušta kao na vrtešci, uz zvuk sličan zvončićima.

O, bože, obožavam ovog ponija.