Kad je odnos sa majkom previše blizak za detetovo dobro

Ponekad zanemarivanje izgleda kao manipulativno obasipanje pažnjom i zahtevima, na štetu deteta. Ono što je ključ za njegovo prepoznavanje je potpuni izostanak granica u odnosu između majke i deteta.

Kada zamišljamo majku koja nedovoljno voli ili ne ispunjava emotivne potrebe deteta, obično zamišljamo hladnu, osuđujuću i možda čak okrutnu osobu. Popularna kultura ovekovečila ju je u liku zle maćehe iz bajke Snežana i sedam patuljaka.

Nema sumnje da emocionalno zanemarivanje ponekad tako izgleda, ali to nije njegovo jedino lice. Zanemarivanje predstavlja nedostatak obzira prema nečijim potrebama, štaviše, to je vrsta slepila za njih. A ovo slepilo se može ispoljiti i kroz suviše intenzivno majčinstvo i preterano mešanje, a ne samo kroz zapostavljanje, ignorisanje ili kritikovanje.

Granice su ključne za svaki zdrav odnos. Njihovo razumevanje je posebno važno danas kada sve češći obrazac postaje odnos majke i ćerke u kome majka bukvalno diše za vratom svojoj ćerki pokušavajući da joj bude najbolja prijateljica. Evo šta mi je jedna takva ćerka, stara 40 godina, napisala o svojoj majci:

“U nedoumici sam kako da se postavim prema svojoj majci, ona uopšte ne shvata koliko je nametljiva. Stalno me zasipa savetima koje nisam tražila, kritikuje me i ispravlja pred mojom decom. Ali ono što mi je najgore je što mi se previše poverava. Ona i tata su se odavno razveli i stvarno ne znam zašto misli da me zanimaju detalji o svakoj ljubavnoj vezi koju ima. Iskreno, moja majka nema pojma ko sam ja; za nju, ja sam samo projekcija.”

Majka “najbolja prijateljica” je opasan model koji majkama omogućava da izbegnu svoju majčinsku ulogu verujući da se radi o odnosu jednakih. Istina je, da koliko god da ste bliski sa ćerkom, nikada niste jednaki.

Dete kao produžetak majčine ličnosti – poseban oblik emocionalnog zanemarivanja

Postoji više tipova majčinstva koji ne poštuju granice deteta i svaki ima razoran uticaj na njegov razvoj. Majke koje imaju izražen narcizam ili koje su po prirodi kontrolišuće, svoju decu vide samo kao produžetak svoje ličnosti i zahtevaju od dece da se vladaju po pravilima koje su one zacrtale; deca moraju da se kao planete okreću oko majčinskog “sunca” i od malih nogu nauče da sebe definišu onako kako ih majke vide. Evo kako jedna 35-godišnja ćerka opisuje odnos sa svojom majkom:

“Naizmenično ste bili ili niste bili u njenoj milosti, u zavisnosti od toga koliko ste ispunjavali njena očekivanja. Okretala je moju stariju sestru protov mene, i mene protiv mog mlađeg brata; svi smo se lomatali za njenu pažnju i pohvalu. Otpor nije bio opcija osim ako ste bili spremni da budete svučeni, osramoćeni i ismejani od strane svih. Otišla sam na fakultet bez ikakve ideje ko sam, šta ja volim i kakvi su moji stavovi, jer je osamnaest godina moja majka to odlučivala umesto mene. Mislila sam da je ljubav transakcija, nešto što mora da se zaradi. Sreća je što sam završila na savetovanju, i sledećih deset godina života sam provela pokušavajući da otkrijem ko sam. Sada je viđam najviše jednom godišnje. Ona i dalje na mene gleda na isti način – kao na nekog ko čini da ona deluje dobro ili loše.”

Ćerke narcisoidnih majki često su otuđene od sopstvenih misli i osećanja, i kao odrasle ih privlače ljubavnici i prijatelji koji ih tretiraju kao njihova majka; tako nastavljaju da na ljubav gledaju kao na nešto što moraju da zarade.

Ćerke kontrolišućih majki ne prolaze mnogo bolje. Takođe ne mogu sebe jasno da sagledaju i imaju teškoća da prihvate svoja osećanja i misli; zbog toga što im nedostaje pravo osećanje sopstva, svoje uspehe pripisuju slučajnosti a svoje neuspehe slabostima svog karaktera. Nedostaje im samopouzdanje i privlače ih kontrolišući tipovi; poznati obrazac im pruža osećaj sigurnosti.

Majka puna ljubavi uči dete da je odvojena ličnost ali da može da očekuje njeno razumevanje i podršku; postojanje granica omogućava detetu da sebe doživi kao celovitu ličnost. Ćerka ne mora da se “uklapa” kao kod narcisoidne ili kontrolišuće majke; slobodna je da samostalno otkriva sebe.

Parentifikovano dete – još jedan tip zanemarivanja

U ovom slučaju, nisu pređene samo emocionalne i fiziološke granice, već i one tradicionalne, tako da je dete opterećeno odgovornostima koje daleko prevazilaze njegov uzrast i ono postaje “roditelj” svojoj majci. Što je najgore, ove majke mogu zaista voleti svoje ćerke ali jednostavno nisu kadre da se ponašaju odraslo, i time štete svojim ćerkama na mnogo načina. Ćerke mogu osećati bes i ogorčenost zbog toga što im je “oteto” detinjstvo, ali su obično rastrzane između ljutnje i saosećanja prema majkama. Ovo je priča jedne takve ćerke, koja ima i dve godine mlađeg brata:

“Moje detinjstvo se završilo kada sam imala skoro 11 godina, onog dana kad je moj otac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Majka se potpuno raspala. Uvek je bila labilna, ali sada je samo legla u krevet i mene zadužila da brinem o njoj. Odbila je da zatraži stručnu pomoć. Moj brat je imao devet godina i brinuo se sam o sebi, dok sam ja kuvala i čistila. Kada je počela da izlazi sa drugim muškarcima, postala sam njen ispovednik. Nije ni čudo što je moj brat skrenuo sa puta i počeo da se drogira, a ja napustila dom sa osamnaest. Sada kada sam i sama majka, prezirem je još više. Oboje nas je izdala. Volim je, ali sam takođe i besna, a ona i dalje očekuje od mene da rešavam stvari i brinem o njoj.

Nekada se ova zamena uloga dešava na suptilnije načine, pa ćerkama trebaju godine da shvate da majčino ponašanje nije bilo ni normalno ni zdravo. Često se deci ovakve uloge dodeljuju u velikim porodicama gde majke nisu u stanju da pravilno brinu o tolikom broju dece, pa deo tereta majčinstva padne i na najstariju ćerku.

Parentifikovane ćerke često izbegavaju intimne veze kao odrasle; teško im je da odvoje nečije razumne zahteve od od onih preteranih i zarobljavajućih.

Simbioza: poseban oblik zanemarivanja

Klasičan primer simbiotske majke je majka koja materijalno iskorišćava talente, izgled i prilike svoje ćerke. Ipak, ne morate biti čudo od deteta da biste imali simbiotsku majku. Ove ćerke trpe emocionalnu sluđenost budući da ih njihove majke vole, ali na način da im ne dozvoljavaju nezavisnost. Njihova ljubav je intenzivna i guši.

Ćerke ovakvih majki potiskuju svoje želje i potrebe na uštrb majčinih na svesne i nesvesne načine. Naizmenično ih obuzimaju osećaj krivice, gnev, saosećajnost. Ponekad uspevaju da spasu ovaj odnos tako što se izbore za svoju nezavisnost i postave stroge granice, ali ne uvek, jer time neminovno povređuju majku.

Koliko blizu je previše blizu?

I majki i ćerki su potrebni sopstveni prostor, misli i emocije, a da bi to bilo moguće, moraju postojati granice koje poštuju i jedna i druga. Zvuči jednostavno, ali imajući u vidu koliko je ovo složen odnos, nije uvek izvodljivo.

Autor: Peg Strip, autorka knjige “Detoks za ćerke: Kako se oporaviti od majke koja ne voli i povratiti svoj život”

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: