Većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.
Piše: Zoran Milivojević
U raspravi o prihvatljivosti ili neprihvatljivosti povremenog razumnog telesnog kažnjavanja male dece od strane roditelja može da se čuje i argument da „nasilje rađa nasilje”. Ističe se da se takvim načinom kažnjavanja deca podučavaju modelu nasilnog rešavanja konflikata i da izrastaju u osobe sklone nasilju. To je jedan od glavnih argumenata onih koji se zalažu da se roditeljima zakonski zabrani bilo kakvo, pa i najblaže telesno kažnjavanje vlastitog deteta. Kako bi ovakva zabrana onemogućila roditelje da uspostave svoj autoritet prema detetu, poništila neka od osnovnih roditeljskih prava i dužnosti, doprinela širenju epidemije „nemoćnih roditelja”, pitamo se koliko je ovakva argumentacija osnovana.
U starijoj literaturi zaista je moguće naći podatke da odrasli koji su u detinjstvu bili žrtva zlostavljanja mogu da imaju sklonost da zlostavljaju druge. To je objašnjeno psihoanalitičkim konceptom „identifikacija sa agresorom”, prema kojem se zlostavljano dete, verujući da može da bira samo ili da bude žrtva ili da bude agresor, opredeljuje za manje zlo. Kasnija istraživanja u čijem uzorku su učestvovali svi koji su bili kao deca fizički zlostavljani, a ne samo oni koji su kasnije zlostavljali druge, pokazala su da dve trećine maltretirane dece kasnije nisu bile sklone nasilju. Dakle, većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.
Novija istraživanja o nasilnosti dece takođe demantuju stereotip da je tipični nasilnik i sam žrtva porodičnog nasilja. Rezultati pokazuju da su najviše nasilna ona deca čiji roditelji nisu nikada primenjivali telesno kažnjavanje. To objašnjavamo time što ovu decu njihovi roditelji nisu naučili da podnose frustraciju svojih želja, tako da ona pribegavaju nasilju kako bi naterali druge da im ispune volju. Pri tom ova nikada telesno kažnjavana deca mogu da budu svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez empatije i saosećanja sa drugima. Njihove žrtve su druga deca, životinje, ali i odrasli: roditelji, vaspitačice i učiteljice. Njihova kasnija sudbina potvrđuje narodnu mudrost: „Tucite svoju decu kada zasluže da ona kada odrastu ne bi tukla vas.”
Kada je reč o telesnom kažnjavanju, mnogi ga pogrešno izjednačavaju sa nasiljem i fizičkim zlostavljanjem. Iako je ovo izjednačavanje suprotno logici i činjeničnom stanju, postoji skriveni motiv koji stoji iza toga. Prema Konvenciji o pravima deteta zabranjeno je nad decom vršiti nasilje, a nije zabranjeno telesno ih kažnjavati. Način da se i telesno kažnjavanje obuhvati Konvencijom je da se na silu podvede pod pravnu kategoriju „nasilje”.
Usvajanje zabrane roditeljima da telesno kazne dete bi moglo ne da smanji, već da poveća stepen nasilja u školama i društvu. I zato sa ovakvim stvarima ne treba eksperimentisati jer je reč o budućnosti naše dece.
Odlomak iz knjige: Roditeljovanje: O optimalnom vaspitanju
Autor: Zoran Milivojević
Izdavač: Psihopolis, 2018
Zašto se vaspitanje ne može svesti na pružanje ljubavi? Kako napraviti balans između ljubavi i discipline? Kako odgajati dete da postane funkcionalni odrasli – samo su neka od pitanja sa kojima se bavi, ali i nudi moguće odgovore dr Zoran Milivojević, psihoterapeut u knjizi u kojoj su sabrani tekstovi koje autor već godinama objavljuje u Politici. Kako postoji posebno zanimanje roditelja za autorove tekstove na temu vaspitanja dece, izdavač se odlučio da upravo kolumne koje se tiču problema vaspitanja i odnosa roditelja i dece sabere u posebno izdanje i da ga ponudi onim čitaocima koje zanima isključivo ova tema. U knjizi se, na jednom mestu, nalazi izbor tekstova o vaspitanju koje je objavljivao u Politici od 2009-2017.
FORMULE OPTIMALNOG RODITELJSTVA
- Zašto je najvažnije naučiti dete da ono i njegovi postupci nisu isto?
- Kako dete naučiti da poštuje i sebe i druge?
- Zašto je nemoguće izbeći konflikt roditeljove i detetove volje?
“Izuzetno praktična knjiga, dobar vodič za roditelje.”
Prof. dr Jovan Mirić, psiholog, redovni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Hiperaktivnost i izlivi besa dovedeni u vezu sa ponošanjem roditelja
Nedavno istraživanje sugeriše da zabavljanje roditelja igricama na mobilnom telefonu umesto da posmatraju kako njihova deca grade kule u pesku, šteti međusobnim odnosima roditelja i dece i dovodi do problema u ponašanju dece. Deca s nedovoljno odgovarajuće podrške i pažnje...
Naučnici: Ovih osam osobina se nasleđuju
Svaki čovek je makar jednom u životu čuo nešto poput “Imaš majčine oči, ali očevu narav” ili “Isti si kao svoj deda”. Sa druge strane, retko ćete čuti da neko...
Digitalna tehnologija reprogramira mozak dece
Neurolog dr Suzan Grinfild ističe da društvene mreže sprečavaju decu da nauče da sami razmišljaju, zbog čega mentalno ostaju na nivou trogodišnjaka. Društvene mreže i video igrice dovode do toga da deca ne...
Biraj koga hoćeš, ali da ti kažem šta je verbalno nasilje…
Piše: Snežana Golić, pedagog Boje se ljudi i požara i poplave i krađe i nezavršenih škola... ali strah od pogrešnog izbora partnera njihove dece, pored bolesti, jedan je od najčešćih ...
Тачно је да строги родитељи фрустрирају децу, а опет, тачно је и да уз строжије родитеље одрастају успешнији људи. Контраверза ,,сретно дете” или ,,успешан човек” данас постаје фантастична основа за манипулације разних организација, да рецимо причом о ,,заштити деце” дођу до легализације трговине децом. Са друге стране, она је и добар изговор за немарне родитеље.