Mnogi ljudi svašta kažu, ali nemaju nameru da to i urade. Mnogi roditelji su navikli da prete i obećavaju, a da najveći deo toga nikada ne ispune.
Budite ozbiljni!
Posmatrao sam na aerodromu kako majka upozorava petogodišnjeg sina: „Džek, ako udariš Tomasa, uzeću ti ajpod i nećeš ga nikad više dobiti!“
Džek je klepio Tomasa, a majka mu je uzela ajpod.
Čim je maleni Džek ostao bez svoje igračke, pretvorio se u pravog anđela. „Oprosti, Tomase. Izvini, mama. Mnogo mi je žao, neću više nikad.“
Posle nekoliko minuta majka se smilovala: „Dobri moj dečko. Pošto si se izvinio, vratiću ti ga.“ Osuda na doživotnu robiju poništena je posle samo tri minuta!
Šta je Džek naučio o udaranju Tomasa?
Nema posledica zbog ružnog ponašanja.
Reč „oprosti“ sređuje sve.
A šta je naučio o majci?
Njene pretnje nemaju značaja.
On može da radi šta god poželi.
Sledeći put kada majka bude rekla: „Džek, moraš da budeš u krevetu do sedam“, on će to ignorisati. On sada ZNA da majka nije ozbiljna. Kaže svašta, ali samo galami.
Kada su u pitanju obećanja i pretnje, ljudi se često ponašaju kao šonje. Kažu da će svašta da urade, ali ne urade ništa.
Budite dosledni!
Mnogi ljudi svašta kažu, ali nemaju nameru da to i urade. Mnogi roditelji su navikli da prete i obećavaju, a da najveći deo toga nikada ne ispune.
Svi psiholozi kažu da moramo da verujemo u sebe. Čini se da to ima smisla, ali da biste mogli da verujete u sebe, morate da verujete sebi.
Kada su u pitanju obećanja i pretnje, ljudi se često ponašaju kao šonje. Kažu da će svašta da urade, ali ne urade ništa. Obećaju da će vam pomoći, pa odu na pecanje. Uveravaju vas kako će platiti sve svoje račune, pa napuste zemlju, a onda se iščuđavaju što ništa u životu ne funkcioniše!
Koliko često roditelji svašta obećavaju i govore deci, ali bez stvarne namere da tako i postupe:
Da li nas roditeljska sujeta čini slepim za loše postupke naše dece?
„Ne možeš da pojedeš još jedan sladoled.“
„Ali, ja hoću još jedan.“
„Već si pojeo dva.“
„Gladan sam.“
„Ne može.“
„Džoni je pojeo tri.“„Rekla sam da ne možeš i kraj rasprave.“
„Fredi je dobio četiri.“
„Rekla sam da ne može i stvarno to mislim!”
„Hoću još jedan!“
„Ne može!“
„Mrzim te!“
„Dobro, ali samo ovaj put.“
A najgore tek dolazi.
Deca treba da osete snagu. Kada ste slabi, nastavljaju da vas testiraju, ali ne rade to iz želje za pobedom, već nastoje da pomere svoje granice, što je normalan deo razvoja. To je dobar znak. Važno je kako ćete uzvratiti.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako najlakše da uništite svog adolescenta: Tipovi roditelja u ključnom periodu odrastanja deteta
Piše: Sanja Dutina Dragović, Psihobrlog Vaspitavati i odgajati dete od dve godine i adolescenta nije isto. Svaka razvojna faza je podjednako važna i nosi jedinstvene izazove i za decu i...
Kad su mama i tata narcisi: Porodice kao drveće koje je istovremeno i lepo i trulo
Piše: Marica Stijepović, Psihobrlog U knjizi Narrative Therapy: Making Meaning, Making Lives autori prespituju koncept moći u psihoterapijskom odnosu, diskutujući Fukoov stav da je znanje, kao i slika o sebi, neodvojiva od ovog koncepta....
Ono što ćerka nije mogla da dobije od majke izranja kao nerealna potreba
Nezadovoljavajuća veza između majke i ćerke, koja ostaje nerazrešena, preti svim drugim vezama. Kada ćerka ne može da se odvoji od majke ili kada ne želi ili nije u stanju...
Sa četiri kupanje, sa sedam do prodavnice: Šta je u kom uzrastu dete sposobno samo da radi?
Koliko puta ste, nemajući strpljenja, umesto deteta raspremili njegove igračke, složili garderobu, namestili krevet, postavili doručak… Ako mislite da ste mu time pomogli, grdno se varate. Prema rečima psihoterapeuta Svetlanke...
Nema komentara.