Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara
Iako nisam presrećna zbog toga, ja i dalje prilično često popodneva provodim u lokalnom parku. Ne, ne istera me iz kuće humani stav da je deci potreban svež vazduh, trčanje ili igra.
Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara i gledaju crtani film u kome svaku repliku znaju napamet. To znam zato što oni upravo svaku repliku i izgovaraju simultano. Prvo čujete lika na monitoru, onda njih dvoje kako istovremeno hipnotisano govore isto. To mi nanosi priličan bol.
U danima kada mogu da podnesem činjenicu da jesam malo loša majka, deca ne idu u park. Ovim drugim danima kada isterujem mak na konac, deca idu. Jednostavno je.
U park nosim, osim vode, obično knjigu, svesku i olovku i slušalice.
Mame iz parkića i njihova genijalna čeda
Deca nose sve što im treba, ja s tim nemam ništa već nekoliko sezona. I voda koju nosim je dosta problematična, polako ćemo i to da uključimo u program “jesam li se spakovao za parkić”.
Možda zvuči bezosećajno, što je u redu jer u suštini tako i jeste, da odmah s tim završimo.
Ja 16 (slovima:šesnaest) godina pohodim parkove. Na svojim nejakim leđima prenela sam tone pelena, voda, obroka, odeće, noša, kofica i čegajošsvene za sve te godine, te je došao jedan dan kada se iz mene prolomio krik oslobođenja kojim ja napokon pre svega sebi objavih da u park više ne moram ići kao dobro opremljen pripadnik specijalnih jedinica. Ako već i dalje u taj park moram da idem….
Neko vreme sam gledala kako drugi ljudi idu u park, ovi koji deluju da im je lepo, i jednostavno sam kao majmunica počela da ih imitiram. Dakle, ceger, slušalice, knjiga. Volim da ponesem i nešto da ogrnem, što mi posluži kao jastuk na klupi ako se možda, kojim slučajem, izvrnem.
Da, ja sam ona majka koja sedi sama na klupi, s cvikerima na nosu, koja u park ne ide da se druži. Ja sam tada na družnosti i ja zapravo radim, a moja osnovna obaveza je da decu kući dovedem u komadu.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Nema komentara.