Iako nisam presrećna zbog toga, ja i dalje prilično često popodneva provodim u lokalnom parku. Ne, ne istera me iz kuće humani stav da je deci potreban svež vazduh, trčanje ili igra.
Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara i gledaju crtani film u kome svaku repliku znaju napamet. To znam zato što oni upravo svaku repliku i izgovaraju simultano. Prvo čujete lika na monitoru, onda njih dvoje kako istovremeno hipnotisano govore isto. To mi nanosi priličan bol.
U danima kada mogu da podnesem činjenicu da jesam malo loša majka, deca ne idu u park. Ovim drugim danima kada isterujem mak na konac, deca idu. Jednostavno je.
U park nosim, osim vode, obično knjigu, svesku i olovku i slušalice.
Mame iz parkića i njihova genijalna čeda
Deca nose sve što im treba, ja s tim nemam ništa već nekoliko sezona. I voda koju nosim je dosta problematična, polako ćemo i to da uključimo u program “jesam li se spakovao za parkić”.
Možda zvuči bezosećajno, što je u redu jer u suštini tako i jeste, da odmah s tim završimo.
Ja 16 (slovima:šesnaest) godina pohodim parkove. Na svojim nejakim leđima prenela sam tone pelena, voda, obroka, odeće, noša, kofica i čegajošsvene za sve te godine, te je došao jedan dan kada se iz mene prolomio krik oslobođenja kojim ja napokon pre svega sebi objavih da u park više ne moram ići kao dobro opremljen pripadnik specijalnih jedinica. Ako već i dalje u taj park moram da idem….
Neko vreme sam gledala kako drugi ljudi idu u park, ovi koji deluju da im je lepo, i jednostavno sam kao majmunica počela da ih imitiram. Dakle, ceger, slušalice, knjiga. Volim da ponesem i nešto da ogrnem, što mi posluži kao jastuk na klupi ako se možda, kojim slučajem, izvrnem.
Da, ja sam ona majka koja sedi sama na klupi, s cvikerima na nosu, koja u park ne ide da se druži. Ja sam tada na družnosti i ja zapravo radim, a moja osnovna obaveza je da decu kući dovedem u komadu.
Dakle, kada zabranim Plavookom da skače s 2 i po metra “paukove mreže”, ja to ne radim jer se brinem dal’ će se izlomiti. Moja procena je da su šanse za povredu dosta male, jer je dole pesak, ali me smara činjenica da je četvrtak 18h i da ako se nešto desi, moram da ga nosim kući (umorna sam i bole me leđa), organizujem ostatak dece kako bih ja otišla s njim u dečju bolnicu (metroom) gde ćemo da saniramo povredu, te najverovatnije nećemo spavati kod kuće (spavanje u bolnici, bolnički toalet, bljak), što znači da će deca biti te noći sama, a sutra Lešnik ima test, a Zlatokosa izlet itd. Razumete. Praktične stvari. Skači kad ti otac dođe, biće lakše organizacija.
Kada si dežuran roditelj neprekidno viriš nekoliko koraka unapred. A kada si dežuran roditelj deceniju i po, to već radiš promišljeno, ne praveći sebi više posla nego što realno ima potrebe.
Super, tehno ili njama mama? Saznajte koji ste tip majke na dečjem igralištu
Moj program roditeljske griže savesti je u priličnoj meri zastareo i nefunkcionalan, ali i dalje uspeva da truje na nekoliko okidača “buljimo u račnuar bez kraja i konca”, “16h je, a mi smo i dalje u pidžami” i na rečenicu “ali mi danas nismo izašli iz kuće”. U tim trenucima oblije me zeleni smrljivi znoj, mrzne mi se vrh nosa i ja tako mizerna prihvatam sve. I zajedničko mešenje kolača (lud provod, burazeru), i park s koficama i trotinetima i bazen, ako napolju baš lije kiša. Kad kažem sve, vidite, zaista mislim sve.
U mom svetu, u mom svetu u čijem se centru nalazim ja lično, oterati me na bazen s decom, u park s koficama ili nas sve zasuti brašnom i vodom u sred moje ljubljene kuhinje – sve to pripada ozbiljnom žrtvovanju što planiram da im u godinama koje slede pasivno agresivno spočitavam kad god mi se za to ukaže prilika. A nadam se da će ih biti pregršt.
Prošlo je doba kada sam ja bila roditeljski enutizijasta. To su oni nasmejani ljudi, obasjani suncem što zajedno s decom vole da stiču nova iskustva, fotografišu i u krevet ležu crknuti ko konji, ali srećni. To su suvereni vladari dobre porodične organizacije u kojoj nikome ništa nije teško. To su veseli, prijemčivi ljudi koji vole da se povezuju, dele sve što se podeliti može i kojima se smeši krotka starost s divnim unucima i debelim porodičnim albumima fotografija na kojima problem jednostavno ne postoje.
Ja nisam hejterka koja ih prezire, dakle nisam iz te grupacije nadmenih roditelja mračnjaka. Ja ih poštujem nekako kao susedno pleme u džungli. Možemo i da pijemo na istom izvoru, da slavimo iste praznike, da se ispomažemo u danima suše i gladi – ali mi nismo od iste vrste.
Moj Bog vas ni ne vidi.
Zbog toga, ponosito nosim lentu čudne majke iz parka koja neretko ume i da zadrema na klupi, kada demonstriram svoj redak talenat da čak i u stanju sna otvaram flašu s vodom ili brišem sline.
Deca susednog plemena me zaobilaze jer ne umem da vodim ni te ljupke razgovore odraslih s decom u kojima se ja srdačno raspitujem za fantastičnu lopaticu ili malog plastičnog ježa koga dete druži u ruci (moj unutarnji skener registruje isključivo i samo da li je sve u redu: da li dete eventualno ćopa, plače ili nekoga davi).
Majke, ta superiorno opremljena bića iz svemira, tačno znaju da li su dobrodošle na klupi do moje. I odavno me više ne startuju fine supruge, predane kuvarice, keve angažovane u vrtićkom ili školskom odboru, takođe me ne diraju bake, deke niti logoreične dadilje. Zaobilaze me sveže porođene, iskusne ili one sportske keve s patikama i majicom iste boje. Majke s blizanačkim kolicima kao i one što vucaju komšijsku decu i decu drugare koji su tu na vikendu, prolaze pored mene kao da je klupa prazna.
Kako roditelji treba da se ponašaju na igralištu
Kraj mene eventualno sedne isto tako neka, kojoj je griža savesti rasparala kičmu i koja tako fino nenapadno ćuti s rukama u džepovima, dok je svojim grešnim mislima miljama daleko od parkića, vriske dece i večere koju još nije isplanirala.
I tako.
Čekam sezonu, a to nije daleko, kada ću konačno prestati da idem u parkove.
A proći će decenije, slutim, dok ne spakujem sve svoje parkovske (traumatične) godine moranja u zaborav, kako bih mogla da ta zelena mesta svakog grada uopšte prepoznam kao mesto za predah… Kao mesto gde se u sred grada može hodati bos, ležati ispod razlistale krošnje ili držati za ruke…
Ali bez da vam neko vrišti na uvo kako su mu neprijateljski davdežnjaci oteli loptu i kako rat upravo počinje.
Pitam se, zapravo, da li je tako nešto uopšte moguće. Odavde, deluje kao puki san…
Izvor: Tamara Obrenović, GagaBlues
