Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara
Iako nisam presrećna zbog toga, ja i dalje prilično često popodneva provodim u lokalnom parku. Ne, ne istera me iz kuće humani stav da je deci potreban svež vazduh, trčanje ili igra.
Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara i gledaju crtani film u kome svaku repliku znaju napamet. To znam zato što oni upravo svaku repliku i izgovaraju simultano. Prvo čujete lika na monitoru, onda njih dvoje kako istovremeno hipnotisano govore isto. To mi nanosi priličan bol.
U danima kada mogu da podnesem činjenicu da jesam malo loša majka, deca ne idu u park. Ovim drugim danima kada isterujem mak na konac, deca idu. Jednostavno je.
U park nosim, osim vode, obično knjigu, svesku i olovku i slušalice.
Mame iz parkića i njihova genijalna čeda
Deca nose sve što im treba, ja s tim nemam ništa već nekoliko sezona. I voda koju nosim je dosta problematična, polako ćemo i to da uključimo u program “jesam li se spakovao za parkić”.
Možda zvuči bezosećajno, što je u redu jer u suštini tako i jeste, da odmah s tim završimo.
Ja 16 (slovima:šesnaest) godina pohodim parkove. Na svojim nejakim leđima prenela sam tone pelena, voda, obroka, odeće, noša, kofica i čegajošsvene za sve te godine, te je došao jedan dan kada se iz mene prolomio krik oslobođenja kojim ja napokon pre svega sebi objavih da u park više ne moram ići kao dobro opremljen pripadnik specijalnih jedinica. Ako već i dalje u taj park moram da idem….
Neko vreme sam gledala kako drugi ljudi idu u park, ovi koji deluju da im je lepo, i jednostavno sam kao majmunica počela da ih imitiram. Dakle, ceger, slušalice, knjiga. Volim da ponesem i nešto da ogrnem, što mi posluži kao jastuk na klupi ako se možda, kojim slučajem, izvrnem.
Da, ja sam ona majka koja sedi sama na klupi, s cvikerima na nosu, koja u park ne ide da se druži. Ja sam tada na družnosti i ja zapravo radim, a moja osnovna obaveza je da decu kući dovedem u komadu.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Od pregovora do dogovora – dogovor kuću gradi
Veći deo naše svakodnevne komunikacije se zapravo svodi na pregovaranje. Svako pregovaranje treba da nas dovede do dogovora, a...
Majkama male dece: Dragoceni saveti majke troje dvadesetogodišnjaka
Počev od ove nedelje, ja sam majka dvadesetogodišnjaka. Ovo je ujedno i nedelja, kada taj dvadesetogodišnjak odlazi na studije u inostranstvo. Kao i onda kada je prvi put otputovao bez...
Kako izaći na kraj sa neprihvatljivim ponašanjima i kršenjem dogovorenih pravila?
Sva deca se ponekad ponašaju neprihvatljivo. To je normalno kada su umorna, gladna, uznemirena ili uplašena, ili kao rezultat razvojno očekivanog “testiranja” postavljenih granica. U situaciji izolacije takva ponašanja mogu...
Roditelji ne rade dovoljno sa decom, i tu mislim na pravi rad, a ne na igranje ili domaće zadatke
Jutros sam imao jednu jako zanimljivu i prijatnu obavezu. Kao i svake godine predškolska ustanova u koju trenutno ide moj sin, organizovala je “druženje sa roditeljima”. Taj dan roditelji dođu...
Nema komentara.