Kad te izbegavaju jer imaš brata sa posebnim potrebama

Dešava se skoro svakodnevno da u parku viču “eno je Lana sa onim bratom” i nakon 10 minuta park je prazan.

Piše: Mirna B. Zelić

Moja prijateljica ima troje dece. Najstarije dete ima 10 godina i dete je sa posebnim potrebama. Uz cerebralnu paralizu ima i problem u komunikaciji, govor mu je oskudan, povremeno viče, dok sedi ljulja se. Srednje dete je devojčica od 6 godina koja ide u jedan beogradski vrtić. Najmladje dete je dečak starosti 11 meseci.

Pre neki dan me prijateljica pitala kako da objasni svojoj devojčici zašto je drugar iz vrtića nije pozvao da dođe na rođendan. Apsolutno svi do jednoga u grupi, sem nje, su dobili pozivnice za rođendan. Ako ste prisustvovali deljenju pozivnica u vrtiću, znate koliko je to uzbuđenja i radosti. Roditelji tog dečaka nisu našli za shodno da pozovu i nju.

Pročitajte i: Izum jedne majke pomaže deci sa invaliditetom da osete radost hodanja

Šta treba da kaže svom detetu? Kao neko ko radi sa decom, dala sam instant rešenje, da treba da kaže da je drugar nije pozvao jer je njena mama baš tad odlučila da je vodi u zoološki vrt i na sladoled i da je planirala da provedu to popodne zajedno u druženju. I, naravno, da joj je žao sto se to baš potrefilo s tim vremenom kad drugar ima rodjendan.

Lako je reći još uvek da je to razlog i učiniti taj razlog ostvarljivim, ali šta ćemo sa svim ostalim razlozima i sa decom čiji roditelji biraju drugare u vrtiću po tome da li neko od tih drugara ima brata ili sestru sa posebnim potrebama, nekoga ko ima autodestruktivne reakcije, nekoga ko ne može da izrazi svoja osećanja najrazumljivije, nekoga ko ne može da hoda kao što većina nas može, nekoga ko vrišti ako ga plaši odredjeni zvuk?

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst:

Tagovi :dete sa posebnim potrebama, diskriminacija, hendikepirana deca, Mirna Zelić, vaspitanje

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: PORODICA

3 komentara

DRagana Jovanovic ·22. 08. 2015 · Reply ·Citiraj
Ja sam majka deteta sa posebnim potrebama, ovo je problem na kome treba raditi na lep nacin ali ne izbegavati ga, pojedinacno ne mozemo objasniti kako se osecamo kada ljudi zure u dete – koje nije krivo zbog hendikepa niti majka koja ima dete sa posebnim potrebama. Clan sam Odbora udruzenja za cerebralnu paralizu, znam puno roditelja u gradu i unutrasnjosti i nijedan primer da odvajaju zdravu decu od bolesne, to su pojedinacni slucajevi ako ih ima.
Dada ·22. 08. 2015 · Reply ·Citiraj
Samo da podsetim ove sto diskriminisu invalide, da oni i njihova deca i svi mi, o čas posla možemo postati invalidi.Samo jedan udarac u glavu na pravo mesto i eto novog korisnika invalidskih kolica. Nemojte se upustati u diskusiju, ako nemate ovakav problem u kući.Ne odlazi, ako ne možeš pomoći, radi svoje dece.
Nikolina ·30. 01. 2016 · Reply ·Citiraj
Vrlo kompleksna životna situacija. S jednog drugog stanovišta… Imamo za primer recimo, zdravo dete, kao posmatrača, uzrasta od npr. sedam godina kojem je vrlo teško objasniti šta se događa sa nekim ko boluje. Pade mi na pamet, da bi donekle ravnopravno trebalo sagledati onog koji reaguje i na šta reaguje i raditi na edukaciji roditelja, samim tim i dece, kako da prihvate u svom bliskom okruženju decu sa invaliditetom, jer razumeće te svi, jednom sedmogodišnjaku je konfuzno vrlo da gleda vršnjaka koji se ljulja dok sedi, vrišti, ili nešto slično… Gledano iz te perspektive, reč diskriminacija je teška. Roditelji su ti koji zdravoj deci treba da približe takve ljude i uče ih kako da se ophode u takvim situacijama.