Dešava se skoro svakodnevno da u parku viču “eno je Lana sa onim bratom” i nakon 10 minuta park je prazan.
Pročitajte i: Izum jedne majke pomaže deci sa invaliditetom da osete radost hodanja
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: PORODICA
Tata jutjuber koji je sa 14 otišao od kuće snima životne lekcije za decu koja odrastaju bez očeva
Rob Kini imao je 14 godina kada je otišao od kuće nakon što je otac rekao njemu i sedmoro njegovih braće i sestara da ih više ne želi. Majka im...
Bebi teleks za maj: Bebe umeju da pevaju, voće u trudnoći podstiče razvoj mozga, majke mogu da “nanjuše” kad dete počinje da odrasta…
Bebe uče da pevaju mnogo ranije nego što smo mislili Državni univerzitet Ohajo - Bebe ne samo da pokušavaju da imitiraju ljudski govor, već i pevanje. Naučnici sa Državnog univerziteta...
Tate savetuju tate: Kako i otac može da pomogne oko dojenja
Tate se često osećaju isključeno u toku dojenja, jer taj vremenski okvir vide kao specijalno vreme mame i bebe. Međutim, uz ovih par saveta, svaki tata će moći lako da...
Od ponedeljka u vrtić i bez potvrde poslodavca
„Ipak, moj apel roditeljima je da, ukoliko imaju gde sa decom, deca ne dolaze barem tokom maja dok se situacija potpuno ne sanira”, kazao je Vesić za RTS. On je...
Ja sam majka deteta sa posebnim potrebama, ovo je problem na kome treba raditi na lep nacin ali ne izbegavati ga, pojedinacno ne mozemo objasniti kako se osecamo kada ljudi zure u dete – koje nije krivo zbog hendikepa niti majka koja ima dete sa posebnim potrebama. Clan sam Odbora udruzenja za cerebralnu paralizu, znam puno roditelja u gradu i unutrasnjosti i nijedan primer da odvajaju zdravu decu od bolesne, to su pojedinacni slucajevi ako ih ima.
Samo da podsetim ove sto diskriminisu invalide, da oni i njihova deca i svi mi, o čas posla možemo postati invalidi.Samo jedan udarac u glavu na pravo mesto i eto novog korisnika invalidskih kolica. Nemojte se upustati u diskusiju, ako nemate ovakav problem u kući.Ne odlazi, ako ne možeš pomoći, radi svoje dece.
Vrlo kompleksna životna situacija. S jednog drugog stanovišta… Imamo za primer recimo, zdravo dete, kao posmatrača, uzrasta od npr. sedam godina kojem je vrlo teško objasniti šta se događa sa nekim ko boluje. Pade mi na pamet, da bi donekle ravnopravno trebalo sagledati onog koji reaguje i na šta reaguje i raditi na edukaciji roditelja, samim tim i dece, kako da prihvate u svom bliskom okruženju decu sa invaliditetom, jer razumeće te svi, jednom sedmogodišnjaku je konfuzno vrlo da gleda vršnjaka koji se ljulja dok sedi, vrišti, ili nešto slično… Gledano iz te perspektive, reč diskriminacija je teška. Roditelji su ti koji zdravoj deci treba da približe takve ljude i uče ih kako da se ophode u takvim situacijama.