Piše: Sunčica Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Možda ste čuli za onaj vic kako da prepoznate psihologa – tako što kada „dobra riba“ izlazi iz prostorije on gleda u druge ljude.
E tako nešto uhvatih sebe da radim kada moje dete zaplače. Naravno pored pogleda i pažnje ka detetu, obratim pažnju na reakcije ljudi u mojoj okolini.
Neki ljudi nemaju toleranciju na „negativna“ teška osećanja kod drugih a verovatno i kod sebe te odmah ishitreno, iako je roditelj pored deteta kreću da panično uteše dete, paničnom neverbalnom komunikacijom izgovaraju: „Pa šta je bilo, iiiiii, dobro, dobro…“, neki ne mogu da prestanu da pričaju detetu sve vreme dok plače, ničim izazvani, jer razlog zašto plače nema veze sa interakcijom između deteta i njih (razlozi su trenutno sve što ne može, od toga da se zalepi list od jabuke koji se pocepao, to što ne može vetar da prestane da duva, to što ne može telefon itd…).
Neki kreću neverbalno da se rugaju, izraz lica im je kao gađenje, podignuta jedna nozdrva, podsmevaju se – zato plačeš, to je smešno.
Neki kažu: „Šta je njemu danas?“
A neki ostaju mirni i sa osmehom mu ponude da popravi neku drugu igračku, da mu nešto pokažu, lakim rečnikom, sa pauzama između reči između kojih je i dalje glasna frekvencija plača i ljutnje… I ovi poslednji su me inspirisali na ovu objavu i na ovo da povežem sve u glavi da opažam u tom trenutku, jer su me obradovali svojom lakoćom i mirnoćom. Svojim kapacitetom za tolerisanje frustracije, svojom ljudskošću i empatijom.
Plač bebe i deteta sam po sebi ima iritantnu frekvenciju za ljudsko uho, upravo zato da se ne može ignorisati ali način na koji obrađujemo iritantne informacije zavisi od mnogo toga u nama.
Kada beba plače ili dete, umirite prvo sebe pa tek njih. Isto je i sa odraslima…
Izvor: Moj psiholog
