Jedna krajnost je bespogovorni roditeljski autoritet i gušenje detetove volje. „Moja reč je zakon. Biće kako ja kažem.“ Detetovo mišljenje se obično ne uzima u obzir. „Tebe niko ništa nije pitao“ – često će dete čuti od roditelja. Detetova interesovanja se obezvređuju. „Puste želje“ i „Šta tek ja sve ne želim!“ – detetu se na ovaj način saopštava kako će njegove potrebe najverovatnije biti ignorisane pa možda i ismejane. Dete se ne uzima kao samostalna ličnost sa svojim individualnim osobinama. Dete je tu u cilju obezbeđenja nekih roditeljskih potreba. Radi one zloglasne čaše vode u starosti. Dete je dužno da sluša i izvršava ono što kažu roditelji. Vaspitavanje dece više liči na dresuru. Ima mnogo ograničenja. Dete trpi pritisak agresivne kritike. Vaspitanje se svodi na pronalaženje nedostataka i njihovo ispravljanje. Fokus roditeljske pažnje usmeren je na detetove greške. „Kako to radiš? Je l’ ti imaš dve leve ruke? Pišeš kao svraka po jugovini!“ Nema poštovanja prema detetu. Ovi roditelji biraju školu u kojoj je stroga disciplina i više vole autoritetnog učitelja. Ako nije autoritetan, oni će ga poučiti: „Budite stroži prema njemu! Ono mora da se pritegne!“ Kada nastane neki konflikt, strogi roditelji će najverovatnije stati na stranu učitelja i školske uprave. Ako ima problema sa učenjem, okriviće za sve dete, nazvaće ga lenjim, postaviti dijagnozu: „Slabo se trudi!“ Da bi se dete „više trudilo“, lišiće ga zadovoljstava, zabave, slobodnog vremena.
Druga krajnost je – vlast deteta. Roditelji će od deteta napraviti, čak ne ni naslednog princa, nego odmah kralja stavivši sebe u položaj poniznog sluge. Kult deteta bez poštovanja roditelja. Roditelji ne poštuju svoja interesovanja i potrebe. Pod devizom „Sve samo najbolje za moje ljubljeno čedo“ momentalno ispunjavaju svaki prohtev. Ograničenja praktično nema. „TOJESAMODETE“ radi šta hoće ne mareći za druge. U porodičnom životu vlada haos jer je detetu sve dozvoljeno, a ono samo još nije sposobno da strukturira prostor i vreme. Kao posledicu imamo potpuno odsustvo reda, dnevne rutine, porodične tradicije. Detetove greške se ignorišu, a mane prikazuju kao vrline:
„Ne ume da se druži? Posvađalo se sa svom decom u grupi? Jednostavno, deca u grupi su takva, nisu sposobna da razumeju sve nijanse njegove tanane duše! Ne sluša vaspitačicu? To je zato što vaspitačica nije našla pravi pristup. Ona ne uzima u obzir njegovu psihologiju lidera! Gura svakog ko prođe pored njega? Pa nek ne prolaze, da mu ne uzurpiraju prostor i ne smetaju mu dok se igra. Ono tako brani svoje lične granice.“
U školi će takvom detetu biti izuzetno teško da prihvati drugu realnost. Realnost u kojoj nije najpametnije, najzanimljivije niti ima krunu na glavi. Takvom detetu je veoma teško da se uklopi u krut sistem koji predstavlja jedna obična škola, da usvoji njena pravila i propise. Kako to da ne sme da se ustaje za vreme časa? Zašto ne pita mene nego nekog drugog kad ja znam i ja hoću da kažem? Između ovih krajnosti nalazi se zlatna sredina – dominacija ro ditelja, ali ne sa pozicije fizičke superiornosti, već sa pozicije mudrosti i plemenitosti. „Poštujem tvoje želje. Poštujem tvoja osećanja. Ali sada ćemo uraditi kako ja ka žem jer smatram da je to ispravno.“
Kako shvatiti kada treba pokazati vlast, pritisnuti, a kad popustiti, složiti se s detetom? Ovo pitanje mi često postavljaju na konsultacijama. Kao odgovor, nacrtam piramidu ljudskih potreba. Uostalom, i dete je čovek – u to nema sumnje? Dakle, i njegove potrebe se mogu poređati u piramidu od nižih ka višima. Skroz na dnu su fiziološke potrebe. Zatim potreba za sigurnošću. Iznad nje potreba za ljubavlju. Još više – potreba za poštovanjem, samopoštovanjem, znanjem i razvojem. Raspored potreba u piramidi nije slučajan: psiholozi su uočili hijerarhijski obrazac. Potrebe višeg reda dođu do izražaja kada su zadovoljene osnovne potrebe, one bliže dnu piramide. Dete kome se ide u toalet ne može se koncentrisati na temu časa. Tek kada fiziološka potreba bude zadovoljena, njegova pažnja će se vratiti na učenje.
Važnost fizioloških potreba roditelji obično ne dovode u pitanje. Često ćete ih čuti da kažu: „Hajde da prvo jedeš, pa da učiš.“ A mnogo ređe: „Nema jela dok ne završiš s učenjem.“ Nemojmo zaboraviti i na važnost potrebe za sigurnošću i ljubavlju. Prvačić se zatvorio u toaletu i kuka odande da neće u školu. Da se samo zatvorio, stvar bi bila jasna – fiziološke potrebe, ali uzvik „Neću u školu!“, ovaj čin pretvara u čin protesta. Šta činiti? Pripretiti da će tata ovog časa skinuti vrata sa šarki i uz primenu sile pobunjenika isporučiti u školu? Ili pokušati da mu se mirno objasni da se škola ne može preskakati? Pre nego što se progovori o dužnostima, odgovornosti, obavezama, treba proveriti na kojem se nivou piramide potreba nalazi dete koje protestuje. Razgovori o odgovornosti i savesnosti počinju od nivoa poštovanja i samopoštovanja. A da li su zadovoljene potrebe za sigurnošću i ljubavlju? Da li u odeljenju nema maltretiranja? Da li se detetu u školi ne podsmevaju? Da li se oseća prihvaćeno u kolektivu? Je li sigurno u ljubav svojih bližnjih?
Drugi primer. Dete jeca, kaže da neće da radi zadatak iz matematike. Dozvoliti mu da ne radi ili insistirati da je još šest primera oduzimanja s potpisivanjem – veoma važno i mora se uraditi? Terati ga ili popustiti?
Da biste doneli odluku, proverite stanje deteta spram piramide potreba. Glavobolja, preopterećenost – popustiti. Sito? Zdravo? Čilo? I oseća se voljeno? Komunikaciju sa bližnjima krasi toplina? Mama je bila na poslovnom putu dve nedelje, upravo se vratila. Dete se uželelo, htelo bi da se podruži s majkom, a sad to oduzimanje s potpisivanjem… Terati ga? Postaviti ultimatum: „Neću da razgovaram s tobom dok ne uradiš!“ Ili šta? Logičnije je zagrliti se, a zatim pomoći oko zadataka. Bio je loš dan. Sve maler za malerom, i za svaki je krivo ono, dete. Nije namerno, nije ono htelo, ali što dohvati, to se polomi. Ceo dan pometnja, zabrane, kazne, grdnje. Bilo ih je toliko da je dete počelo da misli da ga niko ne voli. I na sve to još i dosadni zadaci koji mu nikako ne idu… „Aaa! Mnogo mi je loošeee!“ Treba se smilovati, nadoknaditi deficit ljubavi.
Ako ste pak sigurni da su sve osnovne potrebe ispunjene, a dete naprosto beži od učenja u smeru njemu zanimljivijeg načina da provede vreme – dakle, ekrana – onda može da se pritisne. Pa i da se postavi ultimatum: „Dobićeš tablet kad završiš sve zadatke.“
Odlomak iz knjige “Školarci ‘lenje’ mame”, Ana Bikova, Službeni glasnik, 2022.
Izvor: Detinjarije.com
