Kako da deca sama odluče da budu dobra?

Dobro dete nije ono koje je dobro zato što ste ga na to prisilili, već ono koje je razvilo ličnu odgovornost za to što radi.

Odrasli koji se suočavaju sa problemima odgajanja dece mogu dosta naučiti iz Fridmanove studije.

Sociolozi su utvrdili da mi prihvatamo unutrašnju odgovornost za svoje ponašanje za koje mislimo da smo ga odabrali bez snažnih spoljnih pritisaka. Velika nagrada je jedan takav spoljni pritisak. On nas može navesti da izvedemo neke radnje, ali nas neće naterati da prihvatimo unutrašnju odgovornost za to delo. Zbog toga nećemo osećati obavezu prema njima. Isto važi i za velike pretnje; one mogu podstaći neposrednu saglasnost, ali verovatno neće proizvesti dugoročnu obavezu.

Pročitajte i: 10 načina da povećate šanse da vas deca poslušaju

Sve ovo ima važne posledice na odgajanje dece. Ukazuje nam da nikada ne treba preterano podmićivati svoju decu ili im pretiti kako bi ona uradila nešto u šta želimo da istinski veruju. Takvi pritisci će verovatno proizvesti privremenu saglasnost sa našim željama. Međutim, ako želimo više od toga, ako želimo da naša deca veruju u ispravnost onoga što su učinila, ako želimo da imaju poželjno ponašanje i kada mi nismo prisutni da primenimo te spoljne pritiske, onda moramo nekako srediti da prihvate unutrašnju odgovornost za radnje koje želimo da preduzmu. Eksperiment DŽonatana Fridmana (1965) daje nam neke savete šta da radimo a šta da ne radimo u tom pogledu.

Test sa igračkom

Fridman je želeo da vidi da li bi mogao sprečiti dečake od drugog do četvrtog razreda da se igraju predivnom igračkom samo zato što je on pre nekih šest nedelja rekao da je to loše. Svako ko poznaje dečake od sedam do devet godina mora biti svestan koliko je to ogroman zadatak, ali Fridman je imao plan. Ako bi mogao prvo navesti dečake da ubede sebe kako je loše igrati se zabranjenom igračkom, možda će ih to uverenje sprečiti da se posle igraju njome. Problem je bio naterati dečake da poveruju kako je loše igrati se sa izuzetno skupim robotom na baterije.
Fridman je znao da će biti sasvim lako naterati dečaka na privremenu poslušnost. Samo je trebalo da mu pripreti teškim posledicama ukoliko bude uhvaćen da se igra. Fridman je računao da će malo dečaka rizikovati da se igra robotom sve dok je on u blizini da sprovede oštru kaznu. Bio je u pravu. Pošto je jednom dečaku pokazao pet igračaka i upozorio ga: „Nije u redu da se igraš robotom. Ako se budeš igrao njime, veoma ću se naljutiti i moraću da uradim nešto povodom toga“, Fridman je izašao iz prostorije na nekoliko minuta. Za to vreme, dečaka su krišom posmatrali kroz jednosmerno ogledalo. Fridman je isprobao ovaj postupak zastrašivanja na 22 dečaka i 21 od njih ni u jednom trenutku nije dodirnuo robota dok je on bio odsutan.

1 2 3 Sledeća strana