Kako da prepoznate loš brak

Psihoterapeut, trener i predstavnik za transakcionu analizu u Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju Marina Banić za Nedeljnik analizira šta znači dobar i loš brak i šta je izlaz iz ovog drugog

Šta su karakteristike dobrog braka?

U zdravom braku najvažnija karakteristika je prihvatiti realnost takvu kakva jeste. Preduslov da se prihvati partner i odnos sa njim jeste prihvatiti sebe takve kakvi jesmo, i menjati se i korigovati sopstveno ponašanje. U zdravom braku ljudi nisu usmereni na to da traže krivca, nego su usmereni na sam problem i na njegovo rešenje. Oni su autonomni i nezavisni i upravo zbog toga mogu da se duhovno razvijaju i da podstiču rast i razvoj svoga partnera, kao i dece. Dobar brak je demokratičan brak u kojem partneri prihvataju da partner ima svoje afinitete, talente koje realizuje; nema posesivnog odnosa prema partneru gde jedan ima prava da se razvija i definiše u socijalnom kontekstu a da se drugome to pravo osporava. Zdrav brak ima zdrave granice koje spoljašnji uticaji ne remete, jer brak na koji lako može da utiče svekrva, tašta, rođaci, kumovi, prijatelji… nema mogućnost da se razvija i da omogući osnove bezbednosti i komfora bračnim partnerima, za ono što život nosi.

Kad ljubavnici uđu u brak i on postaje začarani “trougao”?

Neka druga osoba postaje atraktivna bračnom partneru kad on oseti monotoniju i dosadu u braku, uključujući i intimnu, seksualnu dosadu. Za seksualnu atraktivnost odgovorna su oba partnera i oboje treba da istražuju mogućnosti da jedno drugom ostanu atraktivni u kontinuitetu. Ljudi kao da u nekom trenutku zaborave na intimnost, očekujući da se ona održi sama od sebe, dok oni obavljaju neke “važne” poslove – odgajaju decu, rade na svojoj karijeri… I u jednom času osete da im je bračni partner postao stranac i požele onu intimnost i bliskost sa početka veze. Stimulacija spolja može da im stvori iluziju da će to ostvariti sa nekim drugim. Ukoliko brak traje određeni broj godina i ukoliko je u njega investirano dosta psihološke energije, postoje i deca, onda je to momenat kada onaj partner koji je osetio potrebu za paralelnom vezom, treba da se obrati psihoterapeutu i preispita da li iza svega stoji monotonija u braku ili zaista osećaj atraktivnosti prema drugome.

Koje su karakteristike lošeg braka?

U lošem braku osobe imaju doživljaj da je njihov identitet uzurpiran, da su njihove granice povređene. To su često odnosi u kojima ima sado-mazohizma ali i paradoksa u strahu od napuštanja, od promene i nepoznatog. Loš brak karakterišu igranje igara i nemanje suštinske bliskosti, i ljudi pokušavaju da promene partnera ne bi li se taj brak promenio, umesto da rade na sopstvenoj promeni. Osobe traže u drugima potvrdu da su vredne, jer same nemaju osećaj da vrede; oni žele bliskost i u isto vreme plaše se bliskosti; manipulišu, igraju igre, daju da bi dobili, a ne zato što imaju autentičnu potrebu da razmenjuju.

Zbog čega ljudi ostaju u lošim brakovima, čak i kad takvi patološki odnosi mogu da ih unište?

Koreni zavisničkog ponašanja u ljubavi i braku su u ranom detinjstvu, u načinu kako su zadovoljavane naše dečje bazične potrebe za hranom, vodom, toplinom, bliskošću, zadovoljstvom. Kada su te potrebe zadovoljene, dete se oseća relaksirano. Ponekad je roditeljska briga neadekvatna, ili nema odgovora od roditelja čak i kad preuzima akciju, pa se dečji osećaj tenzije povećava; ono oseća paniku, gubi poverenje u sebe i druge. Sakupljanje takvih neprijatnih osećanja se beleži u nervnom sistemu i dete pri svakom pokušaju ljubavi i pažnje oseća paniku da ta potreba neće biti zadovoljena. Osoba u partnerskom odnosu oseća strah da može da bude odbijena ili napuštena. Ona emocionalno prihvatanje u partnerstvu doživljava kao egzistencijalnu potrebu kako je to doživljavala u detinjstvu, kao da bez emotivnog odgovora partnera neće ili će teško preživeti. Kod zdravog emotivnog funkcionisanja, kad potrebe nisu zadovoljene, osoba odžali nedobijeno i okreće se novim sadržajima, pa i novim ljudima. U zavisničkoj ljubavi, osobe teže slepljenosti sa partnerom i time nerealno prevazilaze strah od izolacije. Osobe biraju partnere koji imaju sličan ili komplementaran obrazac u emotivnoj razmeni kakav su imali njihovi roditelji, izlažući tako sebe ponovnoj frustraciji, upravo istoj kakvu su imali u detinjstvu.

Koliko je pogrešan izgovor: “Ostajem u braku samo zbog dece”?

To je veoma čest izgovor. Dešava se da ta deca kad napune 20, kažu: “Mi to nikad nismo od vas tražili” i “Nama je bio pakao vaš odnos bez ljubavi”. Ostajanje zbog dece je izgovor kojim ljudi maskiraju sopstveni doživljaj manjka vrednosti i nesigurnosti.

Fizičko zlostavljanje je ekstreman vid zlostavljanja u braku, ali to ne znači da psihičko maltretiranje manje boli. Šta ono podrazumeva i kako čovek da reaguje u odnosu u kojem postoje progonitelj i žrtva?

U psihološkom zlostavljanju radi se o pasivnoj agresivnosti partnera koji ucenama, igranjem žrtve, prebacivanjem odgovornosti, neprestanim kritikama, pa i iznuđivanjem emocija ili nekakvih dobiti, limitira svog partnera da se razvija kao jedinka, jer od njega očekuje da čini sve što smatra da je njegova sopstvena dobrobit. To je uvek na štetu oba partnera. Psihološke igre nisu u ovim slučajevima tako jasne, jer da jesu, ljudi bi vrlo brzo prozreli i napravili neke granice. U tim odnosima u kojima postoji psihološko zlostavljanje ima dosta i satisfakcije. Možemo, recimo, da zamislimo jednu melodramatičnu ženu koja pravi divne kolače, sređuje kuću, poziva prijatelje, i čini sve da se njen muž oseća kao veliki monarh u njihovom odnosu, a zauzvrat ništa ne daje u emotivnom odnosu, dok od partnera ima očekivanja koja su povezana s neprestanim nezadovoljstvom. Iznurujuće je da živite sa nekim ko čim se završi jedan zadatak, postavlja novi. Iza toga se krije strah od napuštanja i manipulacija kojom se pokušava da se partner stalnim osećanjem krivice drži vezan u braku. Psihološko zlostavljanje može da ima različite progonilačke manifestacije — jedna je sigurno nemanje komunikacije, gde se partner, kad se naljuti, povuče i nekada nedeljama ili mesecima i ne komunicira sa bračnim drugom. Jedan od neprijatnijih oblika psihološkog zlostavljanja ipak je “stalking” ili uhođenje partnera, proveravanje, nemanje poverenja, a ipak ostajanje u braku u kojem u praktičnom smislu ne postoji nikakav odnos.

Može li se reći da je neko “zarobljen” u lošem braku?

Ljudi imaju osećaj da su zatočeni u nekom prostoru u kojem više ne doživljavaju satisfakciju. Ali realnost je da oni sami donose odluku da budu u nekom odnosu koji je zavisnički, depresivan, ne pruža satisfakciju i oni sami donose odluku da takav odnos prekinu. Komunikološki problemi, gde ljudi ne mogu da se dogovore ni oko najjednostavnijih stvari, govore da je bliskost na vrlo niskom nivou. Tako da stvarnih zatočenika nikad nema, izlaz uvek postoji. Čovek sam bira hoće li biti zatočen.

Izvor: Detinjarije.com

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: