„Mama, šta se dešava nakon što umremo“? Svaki roditelj se pre ili kasnije suoči sa ovakvim pitanjem, a veoma je teško znati kako da detetu damo najbolji odgovor. Da li treba da budemo otvoreni u vezi sopstvenih uverenja – bilo da su ona religiozna, agnostička ili ateistička? I da li je dobro da odgovor bude takav da ulepšava stvari? Rezultati jednog iscrpnog istraživanja, koje je 2014. godine objavila grupa razvojnih psihologa (Peggy J Miller, Karl S Rosengren i Isabel T Gutierrez) vam mogu pomoći da lakše pronađete pravi način da razgovarate sa detetom o fenomenu smrti.
Smrt je tema koja fascinira većinu dece, što dokazuje, na primer, situacija kada mališani vide uginulu životinju ili biljku. Njihova posmatranja, zapažanja, kao i pitanja koja postavljaju u takvim situacijama, jasno pokazuju zdravu radoznalost dok se trude da shvate „složenost život“. Pa ipak, za većinu roditelja razgovor sa detetom o fenomenu smrti je tabu tema. Umeren strah od smrti je prirodno stanje koje se povremeno javlja kod svakog čoveka, pa je odraslima, koji i sami često izbegavaju ovu tematiku, naročito teško da o tome razgovaraju sa decom. Stvar je još delikatnija jer pogrešan pristup ovoj problematici može dovesti do intenziviranja straha od smrti što može da ugrozi normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu.
Zato je važno da roditelji priđu ovom problemu na pravi način, zavisno od konkretnih okolnosti. Pre svega, treba da budem svesni činjenice da dečija pitanja vezana za prolaznost života pružaju izvanrednu mogućnost da ohrabrimo dečiju radoznalost i istraživački duh i podržimo njihovo učenje o, na primer, biologiji i životnom ciklusu. Sa druge strane, postoje određene situacije, kao što je smrt bliske osobe, kada je potrebno pokazati veliku osetljivost.
Šta deca znaju o smrti?
Većina mališana predškolskog uzrasta ne razume biološke osnove smrti. Oni veruju da je smrt drugačiji oblik života, nešto kao produženo spavanje. U tom dobu, deca veruju da samo stari i bolesni ljudi umiru. Mališani ove starosne dobi takođe misle da mrtvi ljudi osećaju glad, da im je potreban vazduh i da još uvek mogu videti, čuti ili sanjati. Da bi steklo zrelo biološko razumevanje smrti, dete mora da ima prethodno znanje o nekoliko ključnih činjenica vezanih za smrt.
Tipično, u školskom uzrastu, deca postepeno počinju da razumevaju da je smrt univerzalna, neizbežna i nepovratna, da prati pad telesnih funkcija i vodi do prestanka svih fizičkih i mentalnih procesa. Do 11. godine većina dece shvata da će svi ljudi – uključujući i voljene osobe – umreti jednoga dana i da se više neće „probuditi“.
Međutim, neka deca će ranije razumeti ove činjenice i u tom slučaju najvažniju ulogu ima odgovarajuća konverzacija na relaciji roditelj – dete. Mališani koji su već imali iskustva sa smrću voljene osobe ili kućnog ljubimca, kao i deca koja su stekla određena znanja o životnom ciklusu kroz interakciju sa životinjama, bolje će razumeti koncept života i smrti.
Drugi preduslov relativno ranog razumevanja šta je ustvari smrt, jeste bolja roditeljska edukacija, bez obzira na inteligenciju deteta. Ovo ukazuje na činjenicu da roditelji mogu da pomognu svojoj deci da razumeju pojam smrti na taj način što im omogućavaju odgovarajuća i jasna objašnjenja bioloških činjenica tokom ranijih godina života.
Religija i kultura takođe imaju važnu ulogu u oblikovanju dečijih uverenja. U toku razgovora sa odraslima, deca se često susreću sa biološkim činjenicama, ali takođe i sa „natprirodnim“ uverenjima o životu posle smrti i duhovnom svetu. U pomenutom istraživanju, psiholozi su otkrili da se, kako deca postaju starija i shvataju biološke činjenice o smrti, kod njih obično razvija „dualni“ stav koji kombinuje biološka i natprirodna uverenja. Na primer, desetogodišnjaci mogu da prepoznaju da mrtvi ljudi ne mogu da se pokrenu ili da vide šta se dešava oko njih zato što su njihova tela prestala da „rade“, ali u isto vreme veruju da oni sanjaju.
Iskrenost i osetljivost
Rezultati ove studije o dečijem razumevanju smrti pružaju veliki broj implikacija kako najbolje da razgovaramo sa detetom o ovoj složenoj i veoma osetljivoj temi.
Najvažnija stvar je ne bežati od teme – nemojte da ignorišete dečija pitanja ili da pokušavate da promenite temu. Umesto toga, shvatite dečija pitanja kao priliku da zadovoljite njihovu znatiželju i doprinesete postepenom boljem razumevanju životnog ciklusa. Takođe, pažljivo slušajte i analizirajte šta deca pitaju ili kažu o smrti, jer će vam to omogućiti da procenite njihova osećanja i nivo razumevanja, i na taj način da date odgovarajuće objašnjenje.
Važno je imati na umu da pojednostavljen odgovor može biti nepotpun i neprimeren, a suviše složeno objašnjenje može dovesti do konfuzije i eventualne neželjene reakcije deteta.
Na primer, detaljne informacije o tome kako je neko umro ili šta se dešava sa mrtvim telom, mogu uzrokovati nepotrebnu brigu i strah, naročito kod mlađe dece. Osim toga, za neku decu ideja da preminula osoba nastavlja da nas posmatra može biti uverljiva, dok za drugu decu to može biti izvor dodatne konfuzije.
Još jedan ključni aspekt je taj da treba biti iskren i izbegavati dvosmislenost. Na primer, ako kažemo detetu da umrli samo „spavaju“ to može dovesti do situacije da dete poveruje da mrtvi ljudi mogu da se probude, što ih kasnije može dovesti do razočarenja.
Istraživanje je pokazalo da su deca koja razumeju normalnost, neizbežnost i konačnost smrti uglavnom bolje pripremljena i biće u stanju da bolje shvate fenomen smrti kada se ona desi u detetovom neposrednom okruženju. U stvarnosti, deca sa takvim razumevanjem pokazuju manje straha od smrti.
Iskrenost takođe znači priznavanje neizvesnosti i misterije smrti. Važno je da objasnite detetu da postoje neka pitanja na koja niko ne zna tačan odgovor, i da je normalno imati različita verovanja. To znači da pored religioznih ili ateističkih verovanja treba uvažavati i činjenicu da drugi ljudi mogu imati sasvim drugačija uverenja u vezi smrti. Ovaj pristup podstiče toleranciju prema verovanju drugih ljudi, podržava dečiju prirodno jaku znatiželju da shvate smisao, čudnovatost i misteriju sveta u kome živimo.
Veoma je važno da roditelji shvate da je sasvim prirodno osećati zabrinutost kada je u pitanju smrt i da je tuga normalna rekacija na gubitak svake vrste, a naročito na gubitak voljene osobe. Svako od nas oseća duboku tugu kada premine neko koga volimo. Postepeno, mi prihvatamo gubitak, pobeđujemo tugu i naš život se nastavlja. Brigu deteta možete ublažiti tako što ćete mu ponuditi realnu sigurnost u smislu uveravanja da će voljene bliske osobe još mnogo, mnogo godina biti uz njega i da će još dugo živeti.
U okolnostima kada se dete suočava sa gubitkom voljene osobe neophodno je biti veoma pažljiv i empatičan. Komunikacija u ovakvim situacijama zahteva otvorenost i iskrenost. Ovo je važno iz razloga što deca najbolje upravljaju, usmeravaju i prevladavaju anksioznost i strahove onda kada mogu da se oslone na istinita objašnjenja i činjenice. Ukoliko se od deteta skrivaju istinite informacije, ono će te praznine popunjavati svojom maštom, a tada njihova bujna mašta može biti pogubnija i od same stvarnosti i od istine.
Izvor: Detinjarije.com
