Neadekvatne izlive emocija imaju skoro sva deca u ranom uzrastu. Niste sami u tom problemu. Neki roditelji o tome ne pričaju, neki manje stresno to prihvataju.
Piše: Aleksandra Birta Ilic
Moj sin ima 17 meseci i ponekad ima izuzetno burne izlive neprijatnih emocija. Ovo zvuči kao predstavljanje u nekoj grupi samopomoći iz američkih filmova, ali zaista i jeste tako.
Kada tvoje anđeosko i milo dete odjednom povremeno počne da vrišti, ujeda, udara, baca, potrebno je puno rada na sebi da to prihvatiš, da ostaneš pribran i jak i da njemu pomogneš. I da priznaš pred drugima da vi imate takva iskustva, jer će mnogi jedva dočekati da kažu “Iju, mi nismo imali takva iskustva. Moje dete nikada nije bilo besno. Moje dete je jako mirno.”
Burni izlivi emocija se jednom rečju zovu tantrumi. Javljaju se već oko prve godine i podrazumevaju izlive bilo kakve frustriranosti ili nelagode, čiji razlozi mogu biti brojni: glad, umor, nezadovoljenje neke trenutne želje. Obično se ove burne reakcije vezuju za bes, ali neretko mogu biti i rezultat straha. Većina dece burno reaguje usled besa, a upravo to je u početku roditeljima najveći problem. I sama reč “bes” u našem jeziku zvuči prejako i društveno neprihvatljivo. Odmah asocira npr. na kasniju delinkvenciju, za razliku od straha. Često kao da je lakše prihvatiti i pred drugima priznati da ti je dete na ranom uzrastu plašljivo i povučeno, kao da je lakše to povezati za razvojne neminovnosti, nego kada ti dete baca ili ujeda u situacijama nezadovoljstva. A i strah i bes su osnovne emocije koje svako dete na jedan ili drugi način iskusi. Koja je neprijatnija i koju bi više valjalo izbegavati ostaje na sud ličnom mišljenju. Ono što je sigurno je da visok intenzitet obe ove emocije ne donosi funkcionalno ponašanje.
Ne zaboravite da su osnovne emocije koje se kod deteta javljaju još pre prvog rođendana: radost, tuga, bes i strah. Sva deca ih iskuse u manjoj ili većoj meri. I sve te emocije su dozvoljene.
Posebna hrabrost je potrebna da pred svima priznaš da tvoje dete povremeno burno reaguje, jer si uglavnom okružen pričama roditelja koji su puni saveta i pouka kako jedan roditelj treba da se ponaša, pa ti se čini da njima sve to ide od ruke i da nakon jednog pokušaja sprovođenja nekog tamo zlatnog saveta njihovo dete odmah nauči da se ponaša na prihvatljiv način. Slažeš se da je potrebno da si pribran i da je važno da prvo ti prihvatiš i dozvoliš sve emocije kod deteta da bi posle i ono to moglo uraditi, ali ono što mnogi koji savetuju roditelje zaboravljaju je da daju i konkretne savete kako roditelj do toga da dođe.
Biti pribran roditelj koji istinski prihvata sve detetove emocije je CILJ, i često je potrebno puno rada i strpljenja da se do njega dođe.
Sve su to faze kroz koje roditelji prolaze i neophodno je stalno ih podsećati na poznate mantre Proći će! ili OK je da se tako osećaš!, kako bi uspešno i pravovremeno došli do pomenutog cilja i onda bili sposobni da pomognu svom detetu.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Otac koji nije mogao dati svojoj deci ono što nije dobio od svojih roditelja
Sedeli smo u dnevnoj sobi, imala sam sedam ili osam godina i domaći zadatak je bio da napišemo sastav na temu „Baka i deka – heroji mog detinjstva“. Kako sam...
7 vrsta odnosa majke i ćerke: A od toga kakvu vezu negujete zavisi u kakvu osobu će dete izrasti
Odnos majke i ćerke je veoma važan u životu svake žene. Majku niko ne može da zameni jer samo ona može da nam da bezuslovnu ljubav. Iako su neke karakteristike...
Da li sam dobra mama?
Piše: Ana Đorđević Pitanje koje se rađa najkasnije onoga dana kada iz uglavnom bezbrižnog praćakanja po plodovoj vodi, na (surov) svet stigne vaša mrvica, dušica, bebić, zlatić i sl. Pitanje...
Iskustvo jedne mame: Mislila sam da je izbacivanje sa časa davno iskorenjeno
Svi smo mi vlasnici bar jednog iritantnog tinejdžera s kojim ponekad teško izlazimo na kraj. A oni, brutalni kao nikad do sad sa svojih trinaest godina. To im je uglavnom...
Nema komentara.