Kako je devojčica od 11 godina održala lekciju važniju od matematike

Lekciju o tome kako se postavlja granica u opsadnom stanju, kada drugi prstom pokazuju na tebe i teraju te da se zbog nekog dela sebe stidiš.

Foto: Freepik

Ćerku moje prijateljice su u školi zadirkivali zato što ne zna matematiku.

Naročito je bilo teško dok se pred tablom preznojava nad nekim komplikovanim množenjem, a iza sebe čuje zadirkivanje i smeh. Trajalo je to izvesno vreme dok se ona nije baš naljutila.

Na jednom času matematike, u sličnoj situaciji, dok se mučila pred zadatkom, a iza sebe čula smeh, okrenula se i viknula:

– Zasto se smejete? Ne znam matematiku i meni je zbog toga teško. To nije vaša stvar! Isključivo je moja! I ne dopuštam vam da mi se smejete zbog toga!

Kakva hrabrost u devojčici od 11 godina. Održala je lekciju. Važniju od matematike. Lekciju o tome kako se postavlja granica u opsadnom stanju, kada drugi prstom pokazuju na tebe i teraju te da se zbog nekog dela sebe stidiš. Teraju te da sebe doživljavaš kao defektnu. Samo zato što nešto ne znaš.

Umesto da se stidi, da propadne u zemlju kako bi sakrila svoj “nedostatak”, ova devojčica je napravila malu revoluciju, obrnula je igricu, priznala da ne zna, a time svoje neznanje učinila normalnim. Pred sobom i za sebe je prosirila svoju sliku o sebi. Nije za stid moje neznanje, nije defekt, samo je trenutno neznanje i sasvim je moja stvar. I normalno je.

Pitam se kako bi bilo da se ona koju zadirkuju zbog debljine jednom odluči da bude na svojoj strani, okrene se i kaže:

– Debela sam i teško mi je da smršam. I to je isključivo moja stvar! Kakav ti problem imaš sa tim ? Ne dopuštam ti da mi se smeješ zbog toga! Primitivno je! Pretvaraš me u objekat, pretvaraš me u moju debljinu, a ja sam čovek, celi čovek!

Ili da se ona koja po deseti put pada ispit iz Obligacionog prava, rodbini, koja je zadirkuje, okrene i kaže:

-Pala sam ispit po stoti put i mnogo mi je teško da ga učim ponovo i vratim se na isto mesto da ga polažem i bojim se da ga nikada neću položiti. I to je isključivo moja stvar! Kakve veze vi imate s tim?

Pitam se šta bi bilo kada bi odabrali da budemo na svojoj strani, zauzmemo se za sebe i postavimo granicu. Onima koji prstom pokazuju na nas, taj prst vratimo onim: moje je, normalno je, ljudsko je, kakav ti problem imaš s tim? Sigurna sam da bi to malo dete u nama, koje i dalje postiđeno stoji u ćošku, osetilo da ga je, napokon, neko uzeo u zaštitu. I da mu život odjednom izgleda mnogo lakše i jednostavnije. Samo zato smo smo mi sami na svojoj strani. I vidimo sebe svojim očima. Očima koje navijaju za nas.

Jer.

Niko nema prava to da nam radi. Da pokazuje prstom na neki deo nas ubeđujući nas da smo defektni. I niko nam ne uradi ništa dok mi ne poverujemo da je u pravu. Problem je baš u tome što mi verujemo da su ti drugi koji nam govore da smo glupi, ružni, predebeli, smotani…u pravu. Mi svoju vrednost procenjujemo iz mere dopadljivosti drugima.

I to je normalno, osetljivi smo na nedopadanja. Naš identitet je većinski socijalno posredovan. Zavisimo u odgovoru na pitanje: “ko sam ja?” od drugih. Od toga šta mislimo kako nas oni vide.

Ali, ponekad, moramo da napravimo izbor. Izaberemo da budemo na svojoj strani, baš onako kako je na svojoj strani bila ova devojčica. Možda bi se neka čuda dogodila. U nama. Neke važne slobode. Onakve koje se dogode kada prihvatimo svoje ranjivosti. Ojačamo sebe time što prestanemo da bežimo od njih i pretvaramo se pred drugima da nas baš briga dok nam diraju žuljeve, jer su ti žuljevi samo u njihovim glavama.

I u našim su. Stid koji osećamo zbog sebe je, ipak, naša stvar.

Možda bi se time dogodilo i ono čudo za kojim svi tragamo, a zove se granica. Jer granica i znači biti na svojoj strani, gledati sebe i druge sa svog mesta.

Ljiljana Milić
Praktičar Primenjene psihologije i NLPa
Trener ličnog razvoja
Points of You Explorer

Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: