Ponekad deca tako dobro skrivaju sve nevolje i maltretiranje kroz koje prolaze u školi pa je učiteljima ili profesorima teško uopće primetiti da postoji problem koji se mora što pre rešiti.
Upravo je toga svesna učiteljica kojoj je novinarka Glennon Doyle Melton posvetila kolumnu. U njoj je opisala susret s jednom od učiteljica svog sina Čejsija koja joj je tokom razgovora priznala da svake sedmice pokušava prepoznati zlostavljane učenike u svojoj učionici.
„Sele smo na par minuta i pričale o tome kako je podučavanje dece sveta dužnost i odgovornost. Složile smo se da matematika i čitanje nisu najvažnije stvari koje se uče u učionicama. Onda mi je ispričala ovo.
Svaki petak zamoli svoje učenike da izvade komad papira i na njega napišu imena četvoro dece s kojom bi voleli da sede sledeće nedelje. Učenici su svesni da njihovi zahtevi mogu i ne moraju biti ispunjeni. Takođe, moraju izdvojiti jednog učenika koji je te nedelje bio izuzetan primer svima.
‘Svaki učitelj i profesor zna da se zlostavljanje najčešće događa izvan njihovog vidokruga i da su zlostavljana deca previše prestravljena da bi se nekome poverila.’
Svaki petak, nakon što učenici odu svojim kućama, ona razvrstava te papiriće ispred sebe i proučava ih.
S kim niko ne želi da sedi?
Ko ne može napisati ni jednu osobu s kojom bi želeo da sedi?
Koga niko ne primećuje?
Ko je prošle nedelje imao milion prijatelja, a ove sedmice ni jednog?
Ona ne traži novi raspored sedenja za izuzetne učenike. Ona traži usamljenu decu. Onu koja se teško povezuju s drugom decom. Identifikuje mališane koji postaju žrtve školskog društvenog života.
Odmah na licu mesta raspoznaje koga maltretiraju i ko maltretira.
Kao majka, mislim da je ovo najbriljantnija strategija s kojom sam se ikada susrela. Svaki učitelj i profesor zna da se zlostavljanje najčešće događa izvan njihovog vidokruga i da su zlostavljana djeca previše prestravljena da bi se nekome povjerila. Ali istina izlazi na videlo na onim malim privatnim komadićima papira,“ napisala je Glennon.
„Ona ne traži novi raspored sedenja za izuzetne učenike. Ona traži usamljenu decu. Onu koja se teško povezuju s drugom decom.
Učiteljica potom pronalazi načine da decu koja su izopštena integriše u društvo. Glennon ju je upitala koliko se dugo koristi ovom metodom, a ona joj je odgovorila: ‘Od pucnjave u školi Columbine. Svaki petak nakon pucnjave u Columbineu.’
Spomenuta tragedija dogodila se 20. aprila 1999. godine u SAD-u. Tog su dana Eric Harris i Dylan Klebold, učenici srednje škole Columbine, ubili 12 školskih kolega, jednog profesora i ranili 24 osobe, a nakon pucnjave počinili su samoubistvo. Eric i Dylan godinama su bili meta vršnjačkog maltretiranja odnosno bullyinga.
Ova briljantna žena shvatila je na tom primeru da nasilje započinje zbog izopštenosti. Svako spoljašnje nasilje započinje unutrašnjom usamljenosti. Gledala je tu tragediju i znala da deca koju niko ne primećuje mogu jednom pribeći tome da ih primete pod svaku cenu. Odlučila je boriti se protiv nasilja na vreme i često, u okolini koja joj je nadohvat ruke. To što ona radi spašava živote. Uverena sam u to. Ona pronalazi problem, prekida izopštenost i usamljenoj deci pruža pomoć koja im je potrebna,“ zaključuje Glennon.
Izvor: ps školarac
