Postavljanje granica
Dobro je imati pravila.
Vikendom moraš biti kod kuće do jedanaest uveče.
Ne smeš posle škole da dovodiš prijatelje ako nismo tu, osim Lizu Farington.
Svu svoju prljavu odeću moraš da odložiš u korpu za neopran veš.
Kao što smo već rekli, takođe je u redu da se pravila menjaju ako su roditelji ti koji o tome svojevoljno odlučuju, a ne zato što su na to primorani. U redu je čak da se tinejdžeri bune protiv pravila i da ubede roditelje da ih promene. Pravila mogu stalno da budu podložna promeni.
Tajne tinedžerskog mozga: Zbog čega nisu baš normalni?
U redu, možeš i Eli Džozefs da dovodiš posle škole.
Ali, pravila uvek treba da postoje. Ona imaju snagu. Čuče u glavama tinejdžera i vrše na njih stalni pritisak. I osim ukoliko roditelj ne odstupi od njih, tinejdžeri, mada bi to želeli, ne mogu ništa da urade u vezi s tim pravilima. Na taj način roditelji, bez pribegavanja pretnjama i kažnjavanju, nameću istinski autoritet svojoj deci.
Sinoć si se opet vratila mnogo kasnije nego što ti je dozvoljeno. Nemoj ni za trenutak da pomisliš kako je to prihvatljivo. Isuviše je kasno da ostaješ do dva ujutru. Hoću da si ovde u pola dvanaest, i ubuduće očekujem da se vraćaš kući na vreme.
Doći ću kući kad hoću. Pola dvanaest je za bebe. Ne možeš me sprečiti.
Tako je, ne mogu da te sprečim. Ali pola dvanaest je i dalje krajnji rok.
Baš me briga.
Ali nije baš tako. Ograničenje izlaska do pola dvaneast ostaće urezano u njenoj glavi, stalno je opominjući kad god bude izašla.
Pravila uvek treba da postoje. Ona imaju snagu. Čuče u glavama tinejdžera i vrše na njih stalni pritisak.
Dođavola, moji roditelji su takvi idioti. Pola dvanaest je smešno.
Većinu dece će vremensko ograničenje uglavnom naterati da se vrate kući na vreme ili bar približno tom vremenu. Tinejdžeri biraju da se povinuju roditeljima zato što im se alternativa ne sviđa — mnogo muke zarad male koristi. Alternativa bi takođe značila da bi postali istinski slobodni, istinski odgovorni za sebe, i mada bi svaki tinejdžer prihvatio to popuštanje stega, znamo da to nije ono što stvarno žele.
Svesni glas kaže: „Jebi se, drkadžijo. Kupi mi stan. Daj mi pare. Nekog ko će da mi čisti. Biću sasvim dobro. Kakva odgovornost? Provodiću se“. Većina tinejdžera, međutim, ne želi zaista takvu slobodu. Isplati im se, manje-više, da budu dobri.
Mislim, nije baš da sam cvećka. Pijem, i probao sam travu nekoliko puta. I mnogo puta nisam bio tamo gde su moji roditelji verovali da jesam. Nije da sam dobar ili tako nešto. I ponekad ne slušam svoje roditelje. Ali uglavnom radim šta mi kažu, ili ako ne, onda oni barem ne saznaju za to.
„Tinejdžeri ne žele da sruše sistem roditeljske kontrole, oni samo žele da ga zaobiđu.“
Neka njihova pravila su zaista glupa, i izluđuju me. Ali obično, ili nađem način da ih zaobiđem, ili, ako je u pitanju nešto što zaista ne volim, dignem toliku dreku da najčešće navedem svoje roditelje da promene mišljenje. Ali ne bih hteo da im se stalno suprotstavljam. Koja bi svrha toga bila?
Ne želim da ulazim u rasprave s njima. Moj život je okej. Oni ne upravljaju njime. Ne želim da učinim ništa što bi zaista poremetilo poredak stvari. Želeo bih samo da me malo više puste na miru.
Većina tinejdžera zna da im uopšte nije loše. Oni ne žele da se suprotstavljaju svojim roditeljima. To nije njihov plan.
Tinejdžeri ne žele da sruše sistem roditeljske kontrole, oni samo žele da ga zaobiđu.
Sve to znači da roditelji imaju znatno više vlasti nad svojim tinejdžerima nego što su svesni. Ima i nekih tinejdžera koji se neće pokoriti i njihovi roditelji mogu malo toga da urade kako bi na njih uticali. Ali ako im se roditelji suprotstave svaki put kada su neposlušni, ako ne reaguju preterano na svaki prestup već istrajavaju na svojim pravilima, imaće tinejdžera koji će se, iako ne u potpunosti, pridržavati njihovih pravila. A pravila će se, premda tu i tamo okrnjena, održati i obaviti posao.
U nastavku: Istrajavati na pravilima
