Istrajavati na pravilima
Džeki, moraš biti kući do jedanaest.
Pravilo je proglašeno. To je početna tačka za roditelja, očuha, maćehu, ili bilo koga ko je odgovoran. To je glavni element kontrole. Pravilo mora da bude tu i na njemu se mora istrajati. Možda tinejdžer, bar u početku, prihvati pravilo, a možda i ne. Dalja rasprava samo stvara probleme. Dete će možda poslušati, možda i neće. Započinjati svađu i zahtevati od njega da prihvati pravilo i pre nego što ga je prekršio bez sumnje deluje kao ozbiljni gubitak vremena.
Kada su suočeni s pravilom koje im se zaista ne sviđa, tinejdžeri često imaju nastupe besa. Ponekad su ti nastupi zaista dramatični. Upravo se tu uočavaju problemi razdvajanja. Ako je tinejdžer besan zato što nije po njegovom, neka bude. Pravilo je ustanovljeno. Najbolje što roditelj može da uradi jeste da se povuče. To možda neće biti lako jer će tinejdžeri, ne želeći da se odvoje, nastojati sve da učine da roditelje ponovo uvuku u svađu.
Mrzim ovu kuću. Neću uraditi više ništa što tražiš od mene. Pobeći ću od kuće.
Najčešće laži tinejdžera
Roditelj ne sme da odgovori na to. U stvari, izlivi besa često mogu da budu dobri i povremeno su veoma neophodni. Oni ukazuju na to da je roditelj ustanovio pravilo i istrajao na njemu, čak iako mu se dete protivi. Suština odlučnog, čvrstog roditeljstva jeste sposobnost da donesete razumna pravila, ma koliko ona bila nepopularna, a onda da istrajavate na njima, bez obzira na reakciju koju ta pravila mogu da izazovu. I sada, kada je pravilo čvrsto uspostavljeno, sledeći korak je na tinejdžeru.
„Suština odlučnog, čvrstog roditeljstva jeste sposobnost da donesete razumna pravila, ma koliko ona bila nepopularna, a onda da istrajavate na njima, bez obzira na reakciju koju ta pravila mogu da izazovu“
Pokoravanje duhu zakona
Bila je subota veče. Danijel je trebalo da se vrati kući do pola dvanaest. Došao je u deset do dvanaest. Vikali su na njega i rekli mu da mu je bolje sledeći put da se vrati na vreme. Nije to učinio. Štaviše, nastavio je da kasni, od petnaest minuta do pola sata. Kako bi roditelji trebalo da reaguju?
Glavna stvar koju bi roditelji trebalo da shvate jeste da vremensko ograničenje funkcioniše, iako ne savršeno. Danijel se ne vraća tačno u pola dvanaest, ali ga to vremensko ograničenje ipak „vuče“ kući. On kasni, ali ne dolazi kući kao da ono ne postoji. Ne vraća se kad mu se prohte, u jedan, dva, ili sedam ujutru, pošto je ostao celu noć kod prijatelja, a da nikoga nije obavestio. „Hoćete da kažete kako treba da prihvatim da svaki put kasni?“ U određenoj meri, da. Roditelj treba da se drži ograničenja do pola dvanaest i treba da reaguje na svako kašnjenje.
Danijele, treba da budeš kući do pola dvanaest. Deset do dvanaest nije isto što i pola dvanaest. Moraćeš da budeš kući u dogovoreno vreme. Ne možeš i dalje da se vraćaš posle toga, kao što si do sada radio.
Ali koliko bi daleko roditelji trebalo da idu, koliko municije bi trebalo da upotrebe, i koliko bi energije trebalo da potroše da bi se slovo zakona sprovelo?
Ako zbog kašnjenja od dvadeset minuta Danijela kaznite zabranom izlaska iduće večeri i na taj način uspete da ga ubuduće naterate da se strožije pridržava vremenskog ograničenja, onda u redu. Ali šta ako to ne pomaže? Ili, šta ako pomaže samo ponekad, pa Danijel završi kažnjen skoro svakog drugog vikenda zato što često kasni dvadeset minuta? Koliko je roditeljske energije primereno uložiti u nastojanje da primorate svog tinejdžera da se vrati tačno kad mu je rečeno? Odgovor verovatno glasi: izvesnu, ali ne previše.
Na kraju krajeva, adolescenti ipak mogu da prave razliku između duha (namere) i slova zakona. I često će se pokoravati nameri određenog pravila, ali će nas izluđivati, ponekad čak i namerno, ne povinujući se doslovno samo da pokažu kako su samostalni. Otuda i Danijelovi dolasci s dvadeset minuta zakašnjenja. Roditelji moraju da shvate da njihova pravila funkcionišu, samo ne baš savršeno.
U nastavku: Podmukli prkos
