Podmukli prkos
Kada su pravila jednom uspostavljena tinejdžeri pokušavaju da izbegnu flagrantnu neposlušnost. Većina tinejdžera izbegavaće da otvoreno prkose. Obično postoji linija koju većina njih radije ne bi prešla. Više vole da budu neiskreni. Tada najbolje lažu. Tinejdžeri nemaju ništa protiv toga da budu neposlušni, samo ne žele da njihovi roditelji za to saznaju.
Pa šta, ako ne saznaju za to, u čemu je problem?
Ne znam. Ne mrzim svoje roditelje. Samo mislim da su im pravila glupa. Ipak, ne znam da li imam hrabrosti da se suprotstavim svim tim pravilima i da radim šta hoću. Plašila bih se da će me izbaciti iz kuće. A čak i da me ne izbace, bilo bi nestvarno. Kristina Lori radi to svojim roditeljima i svi znaju da je mahnita.
Stoga se najveći deo tinejdžerske neposlušnosti odigrava u vidu prevare ili barem škrtarenja s istinom. Kada se suoče s pravilom koje im se ne sviđa, tinejdžeri će učiniti sve što mogu da ga promene, nekako zaobiđu, zamagle, ili, kad smatraju da mogu uspešno da se doviju a da ne budu uhvaćeni, da ga potpuno prekrše. Govoriće polu- istinu, polulaž, šta god je potrebno da bi postigli svoj cilj:
Pozovi me večeras oko sedam, i ako se neko od mojih roditelja javi, reci da nema potrebe da razgovaraš sa mnom, već ih zamoli da mi kažu kako ti hitno večeras treba moja vežbanka iz istorije. Važi?
Kako razumeti tinejdžera: Uspon neandertalca
Tinejdžerska sklonost ka neiskrenosti pre nego ka otvorenom prkosu jeste važna činjenica koju roditelji treba da imaju na umu. Ona uslovljava njihovu strategiju. Osnovno pravilo u nastojanju da stanemo na put tinejdžerskim prevarama jeste da svako pravilo mora biti što jasnije saopšteno, kako ne bi ostavljalo prostora za pogrešno tumačenje.
Mama, posle škole idem do Ivone. Mogu li da te pozovem da me pokupiš oko sedam?
U redu, dušo.
Kasnije te večeri:
Gde da te pokupim? Nikad nisam čula za nju. Zar nisi rekla da ideš kod Ivone?
Da, rekla sam. Ali onda smo otišli kod Rošel. U čemu je problem?
Ukoliko majka želi da njena kćerka ostane kod Ivone, najbolje je da to odmah jasno stavi do znanja.
U redu, možeš ići kod Ivone, ali ne želim da ideš bilo gde drugo a da me prethodno ne pozoveš i pitaš.
Mama, Ivon i ja smo kod Rošel, Je li to u redu?
Mislila sam da ćeš da me pozoveš pre nego što odeš bilo gde drugo.
O, izvini mama, nisam shvatila šta si mislila.
Zaista mogu biti prefrigani.
Ali ne mogu da predvidim sve što će da uradi. Tako dobro smišlja načine da izokrene ono što sam rekla. Svaki put je u pitanju nešto drugo.
Može da bude teško. Roditelji samo kroz iskustvo mogu da uče, ali mogu da nauče, i bolje bi bilo da uče ukoliko žele razumni stepen kontrole nad svojim tinejdžerima.
U redu. Gospođa Pričard te vozi u bioskop, ali kako ćeš se vratiti?… Lusin brat? Nisam znala da Lusi ima brata. Koliko je star Lusin brat? Kad je položio vožnju?’
Osnovno pravilo u nastojanju da stanemo na put tinejdžerskim prevarama jeste da svako pravilo mora biti što jasnije saopšteno, kako ne bi ostavljalo prostora za pogrešno tumačenje.
Što ste jasniji u početku, više ih možete pritisnuti, a onda ćete ih i bolje kontrolisati. Što manje prostora imaju da manevrišu i da budu neposlušni, manje je verovatno da će to i biti. Takođe, ako je roditelj veoma jasan u vezi s tim šta je tinejdžeru dozvoljeno, lakše ga je suočiti s neposlušnošću bez mnogo opasnosti da će naći neki izgovor. Veoma je važno suočiti se s tinjedžerima kada su neposlušni. Pričljivi tinejdžeri mogu vrlo lako da razvodnje ta suočavanja kada početna upustva nisu bila jasna.
Ali nisam mogla da te pozovem i pitam da li je u redu da izađem posle filma jer nije bilo vremena. Svi su izašli u žurbi i otišli na metro pa nisam htela da ostanem sama. A nisam mogla da koristim mobilni u metrou. U svakom slučaju nisam ni imala kredita.
‘Ne, Rejčel, rekla sam ti da ako budeš išla bilo gde posle filma moraš prethodno da me pozoveš i obavestiš.
Problemi dece su odraz problema porodice
Otvorena neposlušnost
Bio je petak veče i Eliša je trebalo da bude kod kuće do pola dvanaest. Došla je tek u jedan. Nije se javila, a telefon joj je bio isključen. Izgovori su joj bili, blago rečeno, neuverljivi.
Morali smo prvo da odvezemo Tanju kući i jednostavno smo izgubili pojam o vremenu.
Očigledno je da Eliša nije ni želela niti je pokušala da se vrati kući do pola dvanaest. Direktno je prekršila pravilo svojih roditelja. Šta bi oni trebalo da urade?
Kad je tinejdžer očigledno naposlušan, suočavanje je početak i kraj onoga što bi roditelji trebalo da urade.
Ipak, jedan sat posle ponoći nije najbolje vreme za rasprave. Takve epizode u kasnim satima često mogu da dovedu do posledica zbog kojih se kasnije kajemo. U jedan sat posle ponoći vreme je da se ide na spavanje. Jutro je pametnije od večeri.
Eliša, siđi, želim da porazgovaram s tobom.
O čemu?
Rekla sam ti da siđeš.
U redu. Šta je?
Sinoć si se vratila posle jedan, a trebalo je da se vratiš u pola dvanaest. Baš me briga koga je trebalo da vozite kući, znala si da moraš da budeš kod kuće do pola dvanaest. Tvoja je odgovornost da paziš na vreme i da ne isključuješ mobilni telefon. Ne smeš da ostaješ tako kasno. Nema opravdanja.
Pola dvanaest je isuviše rano.
Već smo raspravljali o tome. Pola dvanest je vreme dokle možeš da ostaneš petkom uveče i to se neće promeniti.
Ne možeš me naterati da se vraćam tada ako neću.
Pola dvanaest je vreme kad moraš da se vratiš, i to što si juče uradila je neprihvatljivo. Nismo znali šta se s tobom desilo.
Ponašate se prema meni kao da sam u osnovnoj školi.
Kao što smo već naglasili, roditelj, kad kaže ono što želi, ne bi trebalo više da govori. Svaka dalja rasprava je kontraproduktivna.
Efikasno suočavanje sastoji se od tri dela.
- Jasno staviti do znanja da je pravilo prekršeno.
- Naglasiti da takvo ponašanje nije prihvatljivo.
- Objaviti da pravilo ostaje na snazi.
Takvo suočavanje predstavlja srž roditeljske kontrole nad tinejdžerima. U osnovi, roditelji nemaju još mnogo toga na raspolaganju. To jeste efikasan metod, ali funkcioniše samo kod onih tinejdžera koji u osnovi veruju u sistem kontrole, i koji u dubini duše ne žele da izazivaju probleme, bar ne u velikoj meri. A većina tinejdžera je takva, i kod većine njih taj sistem funkcioniše.
„Roditelj, kad kaže ono što želi, ne bi trebalo više da govori. Svaka dalja rasprava je kontraproduktivna.“
U čitavoj toj situaciji, zabrane izlazaka, kazne, pridikovanja o motivaciji i ponašanju, pa čak ni nagrade nisu od velikog značaja. Ta sredstva mogu imati nekog efekta, ali obično nemaju. Ne znače puno zbog dve osnovne činjenice u vezi s kontrolom tinejdžera. Prva je da je jedini način da zaista kontrolišete tinejdžera, ili bilo kog drugog, jeste da ga fizički zaustavite. S malom decom uprvo to radimo.
Ne, Klea, ne stavljaj jezik u šteker.
I mi potom podignemo Kleu i odmaknemo je od štekera. Nažalost, s tinejdžerima ide malo teže.
Ne, Klea, ne smeš da pušiš marihuanu.
Roditelji koji zaista žele da sve vreme kontrolišu svoje tinejdžere mogu da maštaju kako su angažovali privatnog detektiva, bivšeg sportistu. Njegov posao bi bio da ih prati okolo i interveniše svaki put kad se pravilo prekrši.
‘Ne, Klea, ostavi taj džoint.’ (Otima joj džoint iz ruke.)
Odjebi mi s očiju. Ne mogu da verujem da su te moji roditelji zaista angažovali. Uništavaš mi život, budalo.
Elektronske narukvice koriste se da bi se prestupnici pratili. Koriste se u određenim vidovima kućnog pritvora ili nadgledanog otpusta iz zatvora. Rade po principu dvadesetčetvoročasovnog nadzora tokom kojeg policija može da prati prestupnike, umesto da ih drži u zatvoru. Mogu se čak programirati tako da se u kontrolnom centru aktivira alarm kada maloletni prestupnici pokušaju da uđu u zabranjene oblasti kazneno popravnog doma! Poslednjih godina pominju se sistemi za satelitsko praćenje ili telefonske naprave koje bi roditeljima omogućavale da u stopu prate svojeglave tinejdžere. Podrazumeva se da su takve metode nepraktične i, što je još važnije, da su za većinu porodica neprihvatljive.
Druga činjenica je da ni jedna pretnja, kazna ili nagrada neće imati nikakvog efekta ukoliko samo dete ne veruje u sistem. Najbolja ilustracija toga je naredni klasični scenario „prekršiš pravilo, snosiš posledice“:
Eliša, došla si u jedan posle ponoći. Trebalo je da budeš ovde u pola dvanaest. Sada ćeš da snosiš posledice zbog svoje neposlušnosti. Nema izlazaka narednih nedelju dana.
Jednostavno. Glatko. Besprekorno u teoriji. Ali da bi takav sistem funkcionisao, Eliša mora da veruje u njega. Činjenica je da iako će možda kukati i žaliti se zato što je kažnjena, proklinjati neverovatnu nepravednost svojih roditelja, prigovarati kako se ponašaju prema njoj kao prema bebi i kako uopšte nema nikakvu slobodu, ipak je ona, i samo ona, ta koja omogućava da taj sistem funkcioniše. Osim ako je roditelji ne zaključaju u kuću i angažaju detektiva/sportistu da je zadrži unutra, Eliša bi mogla da ode ako bi to htela. Sve što treba da uradi da kažnjavanje zabranom izlaska učini neefikasnim jeste da izađe na vrata.
Činjenica je da ukoliko tinejdžeri odluče da u potpunosti prekrše roditeljska pravila, oni to i mogu.
U nastavku: Najveća greška roditelja
