Piše: Sanja Dutina Dragović, Psihobrlog
Vaspitavati i odgajati dete od dve godine i adolescenta nije isto. Svaka razvojna faza je podjednako važna i nosi jedinstvene izazove i za decu i za roditelje. Ipak, studije pokazuju da je najstresnija faza adolescencije, posebno rane, jer podrazumeva takozvano detachment roditeljstvo, tačnije vreme odvajanja od roditelja. Praznina, nezadovoljstvo, anksioznost, usamljenost, samo su neke od emocija koje majke adolescenata najčešće navode, uz pitanje „Šta se to desilo sa mojim mirnim i poslušnim detetom?“
Ključni zadatak adolescencije je dostizanje autonomije u smislu samostalnosti i izgradnje samopouzdanja. Dok adolescenti preispituju uloge i granice odnosa, roditelji balansiraju na žici između pružanja slobode i održavanja bliskosti i privrženosti. Da bi se razvila autonomija, dakle, samostalnost i saradnja sa roditeljima moraju da koegizistiraju.
Uspešan prolazak kroz adolescentsku fazu jednim delom je pod uticajem stila roditeljstva. Istraživanja pokazuju da autoritativno roditeljstvo (visoka kontrola, ali i visoko prihvatanje), podstiče zdrav psihosocijalni i akademski život, kao i prilagođeno ponašanje. Adolescenti koji održavaju tople emocionalne odnose sa roditeljima koji ih sa druge strane podržavaju i uvažavaju, manje su skloni depresiji i devijantnim ponašanjima, zreliji su, spremniji za školu i imaju više samopouzdanja.
Ono što koči osamostaljivanje deteta jeste kontrolišući tačnije autoritarni stil roditeljstva (visoka psihološka kontrola uz nisko prihvatanje). On uključuje ponašanja koja su manipulativna i nametljiva u odnosu na detetove potrebe. Na taj način se kod deteta stvara osećaj krivice i anksioznosti, a ljubav se shvata kao uslovna i zavisna od ponašanja. Longitudinalne studije pokazuju da se adolescenti koji su svesni roditeljskog psihološkog pritiska, ne drže svojih stavova i lakše potpadnu pod uticaj drugih.
Pored psihološke kontrole i stilova roditeljstva, za dostizanje zdravog funkcionisanja adolescenta zaslužan je i stil afektivnog vezivanja tj kvalitet odnosa sa značajnim drugima. Preciznije, sigurna afektivna vezanost dovodi do autonomije, a autonomija povratno ojačava odnos sa roditeljima izgradnjom poverenja. Adolescenti koji razviju sigurnu vezanost mogu samostalno da se snađu u novim životnim situacijama ili da po potrebi prepoznaju i potraže pomoć. Takođe su manje skloni rizičnim ponašanjima, imaju bolje mentalno zdravlje, socijalne veštine i uspešne strategije nošenja sa problemima.
Oni koji razviju nesigurni stil vezivanja, skloni su ili izbegavanju kao pokušaju da se oslobode roditelja i dosegnu autonomiju, ili anksioznosti u smislu održavanja povezanosti sa roditeljima čak i po cenu gubljenja samostalnosti. Rezultati su i ovde konzistentni: nesigurni atačment je povezan sa suicidalnošću, zloupotrebom supstanci, agresivnim i delikventnim ponašanjem.
