Mladi ljudi danas su mnogo zaposleniji i mnogo užurbaniji nego što je to bio slučaj u mojoj generaciji. Nedavno se jedna učiteljica obratila roditeljima čije dete ide u njeno odeljenje. Ona smatra da dečak suviše vremena provodi u školi i da pohađa veliki broj vannastavnih aktivnosti. Ona je sugerisala roditeljima da mu omoguće malo više vremena za odmor. Otac je pobesneo. „Ima da bude aktivan deset sati dnevno, kao što sam i ja bio“, rekao je ljutito. Dete je imalo samo četiri godine.
Godine 1989., Dejvid Elkind (David Elkind), američki psiholog, objavio je knjigu pod nazivom Užurbano dete: Previše brzo odrastanje. Kao što sam naslov sugeriše, Elkind govori o tome da deca previše brzo sazrevaju. Da li njihovi roditelji to uopšte primećuju? Možda poneki. Deset godina po izlasku knjige, deca su u još većoj gužvi. Deca se svakako ne rađaju sa opsednutošću brzinom i produktivnošću — mi ih činimo takvim. Deca koja žive sa samo jednim roditeljom još više su opterećena odgovornostima odraslih. Reklame ohrabruju decu da što pre odrastu da bi što ranije postali potrošači određenih roba i usluga. Škole ih uče da žive po strogoj satnici i da koriste vreme što efikasnije. Roditelji pretrpavaju decu najrazličitijim vannastavnim aktivnostima. Sve na ovom svetu lje deci poruku da manje nije više, i da je brže uvek i bolje. Jedan od prvih izraza koji je moj sin naučio bio je: „Hajde! Požuri!“
Takmičarski duh koji je danas veoma zastupljen ohrabruje roditelje da stalno požuruju decu. Svi mi želimo da naša deca budu uspešna u životu. A to u ovom svetu konkretno znači da deca treba da se bave — školom, sportovima, umetnošću, muzikom. Mi od naše dece očekujemo da nas nadmaše u svim živim disciplinama.
