Danas, vaspitači i roditelji u čitavom svetu opet nastoje da pruže mladim ljudima slobodu da uspore, da ponovo budu deca. Zemlje koje imaju Sporiji pristup edukaciji već ubiru plodove svog rada. U Finskoj, deca započinju sa predškolskim obrazovanjem u šestoj godini, a u školu kreću sa sedam godina. Zato oni imaju i manji broj standardnih ispita nego što je to slučaj sa decom u Japanu i Britaniiji. I, kakav je rezultat takvog načina rada? Finska se pokazala kao zemlja sa najboljim obrazovnim sistemom i najvećom pismenošću. A brojne zemlje u industrijskom svetu žele da preuzmu „finski model“. U nekim drugim zemljama roditelji koji žele da im deca uče u Sporom okruženju okreću se privatnom sektoru. U Nemačkoj između dva svetska rata, Rudolf Štajner (Rudolf Steiner) je uveo jednu novu vrstu edukacije koja je bila potpuno suprotna od brzog učenja. Štajner je smatrao da decu ne treba terati da uče pre nego što su ona spremna za to, i on je bio protiv toga da deca uče da čitaju pre nego što napune sedam godina. Umesto toga, on je smatrao da deca u ranom uzrastu treba da provedu vreme u igri, crtanju, pričanju priča i učenju o prirodi. Štajner je takođe odbacio strogi raspored časova koji je terao decu da skaču s jednog predmeta na drugi. Više je voleo da deca duže uče jednu oblast pre nego što krenu dalje. Danas u svetu postoji preko 800 škola inspirisanih Štajnerovim načelima o sporom učenju.
Da bismo spasli sledeću generaciju od kulta brzine, mi moramo u potpunosti promeniti čitavu filozofiju detinjstva, isto kao što su to učinili romantičari pre dva veka. Potrebna je veća sloboda i opuštenost u edukaciji, veći naglasak na učenju iz zadovoljstva, više vremena za nestrukturisanu igru, manje opsednutosti brzim protokom vremena, manje nastojanja za podražavanjem starijih. Odrasli svakako moraju doprineti realizaciji ove priće, time što neće previše tražiti od svoje dece i što će i sami početi da smanjuju tempo svojih života. Sve ovo se ne može ostvariti preko noći. Ali, pokušati učiniti nešto u tom pravcu već je dovoljno.
Odlomak iz knjige „POHVALA SPOROSTI – kako jedan svetski pokret prkosi kultu brzine“
Karl Onore (Algoritam, Beograd)
i ne prilazim svakom zadatku i svakoj pogrešci kao da je pitanje života ili smrti…”
