Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece.
Naučimo ih da uče
Bubanje umesto pravog učenja, kako dobro zna svako ko se kampanjski pripremao za kontrolnu vežbu ili ispit, na kraju rezultira lošim razumevanjem naučenog i naravno – rupama u znanju. A čini se da su zahtevi obrazovnog sistema upravo okrenuti ovakvom vidu savladavanja gradiva, gde se insistira na reprodukovanju ogoromnih količina podataka, koji zatim “iscure” iz glave istom brzinom kojom su i u nju “sipani”. Drugim rečima, deca ih slabo pamte, ali zato brzo zaboravljaju, a i dok su im znanja još koliko-toliko u glavi, ničemu im ne služe jer ne umeju da ih upotrebljavaju.
“Neka, ja ću to umesto tebe.” Zvuči poznato?
“Mozak radi po principu asocijacija, ali taj fiziološki mehanizam ne koristimo u redovnom učenju. I dalje se oslanjamo na reprodukciju i time koristimo ograničene kapacitete mozga. Moramo drugačije da radimo i učimo ako želimo da naša deca bolje uče, lakše pamte, bolje povezuju… a to ne može kada se uči reproduktivno. Znači, tu smo na početku i rezultati naše dece na PISA testu govore, da moramo pod hitno da menjamo pristup učenju i da naučimo decu šta je prirodno učenje.”
“Mozak radi po principu asocijacija, ali taj fiziološki mehanizam ne koristimo u redovnom učenju. I dalje se oslanjamo na reprodukciju i time koristimo ograničene kapacitete mozga.”
Ono što našoj deci nedostaje jeste funkcionalno znanje. “Funkcionalno znanje je zapravo baratanje sposobnostima koje razvijamo kao deca, a to su apstraktne klasifikacije, subklasifikacije, asocijacije. Sve to je nedovoljno zastupljeno u predškolskim programima u Evropi i čitavom zapadnom sistemu. Posledica ovoga su slabiji rezultati Evrope na testovima znanja i sposobnosti u odnosu na zemlje Istočne Azije, što se iz godine u godinu sve više vidi. Zbog toga je Evropa proglasila za prioritetprograme za povećanje funkcionalnog znanja. Pojedine države smanjuju gradivo u udžbenicima, ali rezultati su i dalje loši…” navodi on.
NTC – učiti, a igrati se
NTC program učenja (NTC je skracenica Nikola Tesla centar, Odsek Mense za darovite), čiji je autor dr. Rajović, od strane Mense International proglašen je za jedan od najboljih, za rad sa darovitom decom. “Program je kombinacija neurofiziologije, medicine, pedagogije i psihologije, a njegova načela podeljena su u 3 celine: razvoj sinapsi i aktivnosti koje to stimulišu, rano podsticanje sposobnosti učenja na fioziološki način i podsticanje razvoja funkcionalnog znanja.“ objašnjava dr. Rajević.
“Čitav program deluje na decu kao igra, jer smo osmislili da većinu aktivnosti dete provode u igri, tako da ni ne znaju da su učili, a upamte skoro sve.” objašnjava on. “Tu naročito pomaže II faza programa (asocijativno učenje) i III faza programa (Zagonetne priče) u okviru koje se u seminare uključuje i dečji pisac Uroš Petrović, koji je koautor programa. Evo primera kako mi izbegavamo reproduktivno učenje i sistem reproduktivnog ispitivanja: klasično pitanje bi bilo “koja životinja liči na konja i crno bele je boje?” a pitanje koje stimuliše asocijativno razmišljanje je “preko koje životinje predje najveći broj pešaka?” U našem programu razvoj asocijativnog učenja počinje već od četvrte godine i većina dece u šestoj godini već barata asocijacijama. To sve usvajaju kroz igru i na taj način mozak, koji se intenzivno razvija upravo u tom periodu, to prihvata kao prirodno. Samim tim, detetu će biti olakšano kasnije učenje u školi.”
“Evo primera kako mi izbegavamo reproduktivno učenje i sistem reproduktivnog ispitivanja: klasično pitanje bi bilo “koja životinja liči na konja i crno bele je boje?” a pitanje koje stimuliše asocijativno razmišljanje je “preko koje životinje predje najveći broj pešaka?””
NTC program danas se sprovodi u dosta gradova Srbije. “Ministarstvo obrazovanja je dosta pomoglo i program NTC učenja je sastavni deo stručnog usavršavanja i za vrtiće i za škole, tako da naša znanja prenosimo na vaspitače i učitelje.” kaže dr. Rajović. “Napisali smo i knjigu “IQ deteta, briga roditelja”, kako bi i sami roditelji mogli da sprovode deo programa.” Oko 20 država sa svih kontinetata želi da radi ovaj program, ali fizički ne možemo to da postignemo, tako da radimo u 14 država – u nekim državama sprovodimo program uz akreditaciju Ministastva obrazovanja, u nekim imamo saradnju sa fakultetima, a u nekoliko država NTC program je tek u fazi pilot projekta.“ navodi on.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Deca nisu htela na porodični izlet, pa su roditelji “poveli” modem
Kada su Australijanka Kasi Lengan i njen muž saopštili svojoj deci da su isplanirali porodični izlet za vikend kako bi više vremena proveli zajedno, nisu naišli na oduševljenje. Pošto su...
Ako dete ne želi da se uči svakodnevnim poslovima
Ovladavanje umećem tiče se razlike između „želim“ i „mogu": „Ne želim, ali ako baš zatreba – mogu." Danas ću se malo zadržati na poslu – kaže „lenja“ mama“ svom detetu...
Ne možemo znati koje dete će biti problematično, ali možemo znati čije!
Piše: Snežana Golić, pedagog U ranom detinjstvu ne može se naslutiti koje dete će biti „problematično“, jer većina greši – oni su samo deca, ali se može sa 99% sigurnosti...
Koji je omiljeni “mim” vašeg deteta i da li treba da budete zabrinuti zbog toga?
Decu koja odrastaju u današnjem svetu često zovemo digitalnim urođenicima, između ostalog i zato što se većina njih bolje od odraslih snalazi na internetu. Danas se deca ne plaše da...
Objasnite ovo mnogim psiholozima koji, poput prof Zorana Milivojevica, ponavljaju da je ucenje neprijatna aktivnost za dete. Da su skoro sve korisne aktivnost neprijatne za dete pa stalno mora da se prisiljava! Cela njegova knjiga vaspitanja iz Psihopolisa je zasnovana na tome da deca ne vole ucenje i obaveze!! Molim komentar!!
ovo treba proslediti i prosvetnim radnicima
Знају то просвјетни радници, али дјеца кући уз одобрење родитеља зуре у телевизоре, телефоне и лаптопе, а не у школи…
Broj sinapsi koje dete dobija, odredjuje njegov genetski materijal, a povezanost sinapsi i brzina provodljivost neurotransmitera odredjuje inteligenciju. Znaci dete koje nije dobilo nasledjem, nece ni skakanjem povecati inteligenciju. Fizickom aktivnoscu i podsticanjem razvoja jezika ce se povecati povezanosti sinapsi, ali ne mogu povecati inteligenciju. Dete ce postati vestije u motorici i verbalnom izrazavanju.
Danasnji problem sto deca regradiraju i ono sto su dobili nasledje gube, jer ne koriste svoje rukice i nogice.