Kako naučiti dete da kontroliše emocije

Emotivna inteligencija je nešto što se razvija u toku celog života ali je jako važno rano početi “vežbanje” sa decom

Deca jako teško kontrolišu emocije. Pogotovu jer ona nemaju razvijen osećaj samokontrole, ali ni razumevanja socijalno-prihvatljivog ponašanja da shvate da nije u redu da se ljute i viču na sred igrališta ili u holu Doma zdravlja. Emotivna inteligencija je nešto što se razvija u toku celog života ali je jako važno rano početi “vežbanje” sa decom kako bi shvatila kakve se to promene u njima dešavaju prilikom reakcija na razne situacije sa kojima se susreću.

Strašni dvogodišnjaci. Trinejdžeri. Neuhvatljivi četvorogodišnjaci. Ovo su godine koje prate nekontrolisani ispadi i burni izlivi emocija – pomalo opori podsetnik da mala deca još uvek nisu naučila kako da kontrolišu svoje emocije. Ipak, umesto da skrštenih ruku čekamo da prerastu ovu fazu, mi, koji se o njima staramo, možemo da iskoristimo ovu priliku i da ih naučimo kako da razviju emotivnu pismenost, od čega će imati kako neposredne, tako i dugoročne koristi.

Danijel Goleman, autor bestselera „Emocionalna inteligencija”: Roditelji moraju da emocionalno „opismene” dete

Sve je više ispitivanja koja potvrđuju delotvornost eksplicitne obuke u oblasti emotivne inteligencije sa kojom se počinje od najranijeg uzrasta. Mnogi izvori navode da predškolci koji učestvuju u programima za razvoj socio-emotivnih sposobnosti pokazuju manje sklonosti ka agresivnom ponašanju i manje anksioznosti, pri čemu takođe postaju bolji u rešavanju socijalnih problema. Iako mirnija atmosfera u učionici koju ovakvi programi omogućuju svakako donosi mnoge prednosti, postoje i mnoge druge koristi koje postaju prepoznatljive tek nakon predškolskog uzrasta: uočena je snažna korelacija između pro-aktivne socijalizacije u ranom detinjstvu i budućeg akademskog postignuća i mentalnog zdravlja. Drugim rečima, kada deca nauče da smireno izražavaju svoje emocije, da svoja osećanja pokazuju rečima i da se sa drugima ophode ljubazno, time postavljaju temelje svog budućeg uspeha i dobrobiti.

Čak i bez formalnog nastavnog plana, roditelji i vaspitači dece najranijeg uzrasta mogu puno da učine kako bi pospešii njihovo emotivno opismenjavanje.

Šta je to što roditelji i vaspitači mogu da urade

1. Imenujte emocije

Ukoliko umemo da promislimo ono što čujemo, umećemo i da damo pravi savet. Terapeuti najpre saslušaju pacijente, da bi se zatim analitički osvrnuli na ono što je rečeno, čime svojim pacijentima pomažu da shvate sopstvenu situaciju. Iako mala deca i predškolci imaju ograničene sposobnosti verbalnog izražavanja, roditelji i njihovi učitelji mogu da ‘osluškuju’ njihovo ponašanje – bilo da se radi o vikanju, guranju, plakanju ili povlačenju – važno je da se ovakve situacije analiziraju i da se njihova osećanja nazovu nekim imenom. To bi moglo da zvuči poput ovoga:

„Ti si se razbesneo! Tvoj mali bata je pocepao tvoj crtež i ti si sada BESAN.”
„Tužan si. Baka je otišla, a hteo si da ostane. I sada si tužan, tako tužan.”
„Srećan si! Dobio si veliki balon i skačeš gore-dole, jer si tako srećan!”
Neka vam ovako eksplicitno izražavanje ne bude čudno, stvari uvek treba nazivati pravim imenom. Vremeno, kako dete sazreva, ova strategija se može primeniti za uvođenje novih nijansi u značenju, kojima se bogati njihov vokabular emotivnih stanja: „Zvučiš isfrustrirano. Kula ti se srušila, a puno si radio da bi bila tako visoka! Ko se ne bi razočarao?” Ili: „Prepao si se, zar ne? Baš je glasno zagrmelo, i baš te je iznenadilo.”

Podeli tekst:

1 2 3 4 5 Sledeća strana