I kakve veze imaju te dve stvari jedna s drugim
Ambiciozan naslov!
Prijatelj koji je pročitao članak o strahu kao osećanje koje prethodi ljutnji upitao me je kako postati svesan svojih strahova, kako ih prihvatiti i/ili prevazići.
Ljutnja je štetna zato što je uvek usmerena protiv nekoga, a obično nekog našeg najdražeg, slabijeg od nas kome ljutnja čini najviše zlo i kome najviše treba naša blagost i ljubav. Ljutnja i ljubav ne mogu postojati u istom trenutku. Kada se ljutimo na dete, ne volimo ga; ili, makar, ono se tako oseća. O tome sam malo detaljnije pisala u članku Primerom i strpljenjem, a ne ljutnjom, postiđivanjem i grižom savesti.
Pisac Tomas Gordon u svojoj knjizi „Teaching children self-discipline“ piše da je ljutnja sekundarno osećanje, odnosno način na koji mi reagujemo na frustraciju usled neke naše neispunjene osnovne potrebe. Kad god nešto želimo ili zahtevamo, pokušavamo da zadovoljimo neku svoju osnovnu potrebu. Prema sajtu eqi.org, deset najosnovnijih ljudskih emocionalnih potreba su: prihvatanje, vera u nas, briga o nama, opraštanje, ljubav, bezbednost, podrška, poverenje, razumevanje i vrednovanje (cenjenje). Ovo je korisno znati, zato što u situacijama u kojima nije moguće ili je teško ispuniti konkretan zahtev, možemo identifikovati koja nam je osnovna potreba nezadovoljena, i zadovoljiti je na prihvatljiviji način. Tomas Gordon kaže da postoji kratak period između kulminacije naše frustracije i početka naše ljutnje, u kome možemo da odlučimo da ne reagujemo sa ljutnjom.
Pošto ljutnja nije osnovno osećanje, ne ohrabrujem njeno slobodno izražavanje, za razliku od osnovnih emocionalnih potreba. Nikog ne ugrožava naša potreba za podrškom i razumevanjem, ali naša ljutnja i bes i te kako je štetna po nas i druge.
U članku Ostati zen sam navela neke trikove kako se ne razljutiti. Trikovi pomažu, ali oni su ipak – trikovi. U međuvremenu sam ovladala „tehnikom“ blagovremenog primećivanja i identifikovanja frustracije, i kao što ću pokazati, kod mene je ona skoro uvek rezultat straha, a uzrok ljutnje.
Biti svesan frustracije
Frustracija se brzo preslikava na fizički plan, dakle najlakše se primeti po telesnim reakcijama. Nije to lako; godinama su nas učili da ignorišemo neprijatne signale tela i da budemo uporni u onome što radimo; govorili su da „nam nije ništa“, da „ne budemo preosetljivi“, da „se čeličimo“. Obrazovanje je podjednako kontraproduktivno po tom pitanju, jer prisutnost duha u telu , ili, celokupno zdravlje, nije predmet izučavanja. Sada ponovo otkrivamo da verujemo sebi, svom telu, instinktima i intuiciji; gledajući svoju decu, i mi se samoosaznavamo, i to ne samo na psihičkom planu, već i fizički – dopuštamo sebi da osećamo.
Frustracija nam se na dnevnom nivou dešava kada nemamo kapacitete da obradimo sve što se od nas zahteva u određenom trenutku. Umorni smo, žurimo da završimo još taj-i-taj posao, na podu je nered, a dete izruči i celu vrećicu klikera. Žurimo da spremimo obrok koji nam je dete zahtevalo, a ono prosipa kikiriki i jogurt, pa još to razmaže rukama, pa mu se onda hitno piški i usput dodirne svaku komad nameštaja tim svojim rukicama. Deca su se nešto zakačila i vrište, a mi ne znamo zašto, jer smo na šolji. Situacija je izmakla kontroli, nemoćni smo i to nas, prirodno, plaši; nemamo drugo oružje, nego da dozvolimo ljutnji da ona pokuša svojim oružjem da reši problem.
*U ovim situacijama, inače, isplati se prekinuti žurbu, odložiti kućne poslove i sesti s decom. Izbeći na taj način ljutnju i umesto nje povezati se s detetom u trenutku kada je njima to najpotrebnije – a to vidimo jer njihovo ponašanje zahteva naše prisustvo – je mnogo korisnije i od najhranljivijeg ručka i od najčistije kuće. Za to, potrebno je da smo spremni da prekidamo svoje aktivnosti – pranje sudova, ljuštenje povrća, mešenje kiflica, brisanje poda, čitanja vesti i statusa – samo obriši te ruke, krpom ili o trenerku, i – sedi s detetom.
To od nas zahteva uvežbavanje fleksibilnosti i odstupanja od planiranog rasporeda, ali vremenom postaje lakše. Takođe moramo na vreme primetiti kada nam naša neispunjena potreba – za odmorom, hranom ili radom – postane prioritet i to staviti do detetu do znanja na blag i definitivan način. Kako to primetiti pišem malo dalje u tekstu.
Blagovremen odgovor na detetova dozivanja (rečima ili delima) neće razmaziti dete. Malo dete mnogo teže kontroliše svoju frustraciju i nastaviće sve snažnije da nas doziva, sve dok ne dobije potrebnu pažnju; ili će shvatiti da ne može da se osloni na roditelja kada mu je potreban.
Blagovremenim odgovorom na detetova dozivanja negujemo odnos pun međusobnog poštovanja i poverenja. Blagovremeno saslušanje i stavljanje do znanja da zahtevanu pažnju ne može odmah dobiti, ali da će je dobiti čim to bude moguće, a onda razumevanje detetovo očekivano bučno izražavanje frustracije, takođe neguje poštovanje.
Elem, kako fizički osetiti da nadolazi bujica?
– ubrzan puls; osećaj pulsiranja u grlu, u glavi, na čelu ili negde na licu, iznad dlanova; znoj; dublje disanje; stezanje vilice, škrtanje zubima; skupljanje usana; savijanje dlanova u pesnice; ukrućivanje ili zatezanje mišića na vratu i ramenima.
Ovi znaci deluju dramatično kada se opišu jer su jasan znak predstojećeg nasilja; ali su toliko prisutni u našoj svakodnevnoj interakciji (sa decom), da ih više i ne primećujemo i ne damo im dužnu pažnju. Čak ih često tumačimo kao nadolazeća snaga i nadmoć. Istina je sasvim suprotna – naš mozak šalje signal da smo u kriznoj situaciji i da preti neka opasnost, pa pribegavamo poslednjim, nekontrolisanim sredstvima fizičke borbe – sve ili ništa, razum je odstupio borbeno polje snazi našeg zastrašujućeg glasa i stasa.
Kada osetimo bilo koji od ovih znakova, ali možda i neki drugi, ličan i karakterističan, veoma je važno da stanemo; da prekinemo aktivnost i primetimo kako se osećamo. U sledećem trenutku, kada je brana probijena, već je prekasno i nećemo moći da stanemo. Kako bi samo lako bilo da, kada se naljutimo, možemo da odložimo reakciju i da brojimo do deset! Problem je upravo u tome, što ne možemo da se zaustavimo u naletu hormona pa postupamo na način koji je štetan i zbog čega se kasnije kajemo. Dakle, bez preterivanja, od vitalne je važnosti primetiti fizičke znake nadolazeće frustracije, tada se zaustaviti i misliti na fizička osećanja.
Tog dragocenog trenutka još možemo da razumom pojmimo koja je naša nezadovoljena osnovna potreba, kao i da razumno odlučimo kako ćemo postupiti u trenutnoj situaciji. Da odlučimo da se odluke držimo, i da odlučimo da se ne naljutimo – pobesnimo.
Primer sa žurbom da se što pre spremi ručak, dok se deca otimaju o igračke: Kako galama postaje sve glasnija, mi iz kuhinje sve dajemo uputstva i savete kako da se razmirica reši. Deca nas ne slušaju i već vrište, dok nama voda na šporetu ključa a mi i dalje ljuštimo onu šargarepu. Osećamo kako se preznojavamo, srce nam jače lupa. Eto tog trenutka jasnoće! Spuštamo šargarepu, brišemo ruke o bilo šta, ostavljamo vodu da ključa, prilazimo deci i spuštamo se što niže pored njih. Puštamo da nam kažu ili pokažu u čemu je problem i potpomažemo proces pronalaženja rešenja. Voda na šporetu već se po malo izliva, i neka je. U slučaju opasnosti od povrede, najnežnije moguće, fizički ih odvajamo, obezbedimo im novu aktivnost, ostanemo još malo sa njima, pa se vratimo usamljenoj šargarepi i veseloj šerpi. Moja nezadovoljena osnovna potreba je u tom slučaju bila vrednovanje i bezbednost.
Primer kada smo u toaletu, a deca vrište. Taman smo se lepo smestili, a dreka počinje i postaje sve jača. Mi žurimo koliko možemo, ali dreka eskalira brže. Naša uputstva i saveti nemaju nikakvog efekta. Osećamo ubrzanje pulsa, toalet papir nam ispada iz ruku u žurbi. Eto opet tog trenutka odluke – hoćemo li da pobesnimo i urlamo, ili smisliti neko razumnije rešenje. Ako „uhvatimo“ taj trenutak, možemo razmotriti svoje opcije. Da li situacija zahteva od nas da dotrčimo sa gaćama oko kolena? I kad to radimo, možemo ostati smireni i prekinuti konflikt. Razgovor o njemu kasnije, kada svi budu dobro raspoloženi i sa gaćama na svom predviđenom mestu, biće mnogo blagotvorniji od pretnji i demonstracije sile. Da li možemo ostati gde jesmo i obavimo započetu aktivnost do kraja, ostaviti decu malo da pokušaju da „reše to sami“, sa uračunatim rizikom izvesne povrede? Kako god odlučimo da postupimo, bitno je da odlučimo, a ne da se prepustimo ljutnji. Moje neispunjene potrebe u tom trenutku su opet bile vrednovanje mog truda i bezbednost dece.
Primer kada žurimo da spremimo kuću za goste, a dete pravi nered: Završavamo usisavanje i pakujemo usisivač, a dete je prolilo semenke i jogurt po stolu! Osećamo vrelinu u glavi, i dođe nam da dreknemo i preteći potrčimo prema njemu. Opet je onaj ključni trenutak odluke, kada odabiremo kako ćemo reagovati. Hoćemo li pomisliti kako je naše dete bezobrazno i da namerno pravi nered kada smo mi tek završili čišćenje, ili kao dete koje zaigrano uči kroz eksperiment o fizičkim i društvenim pojavama. Imajmo na umu da kada se ljutimo, dete se oseća neprihvaćenim, odnosno volimo ga uslovno, samo kada se ponaša na nama prihvatljiv način. Uslovljeno dete nema poverenja da će mu roditelj pruži podršku u kriznim situacijama, u kojie bismo svi voleli da nas dete uključuje. Nema samopouzdanja da je vredno i dostojno poštovanja osim ako se ne trudi da ugodi moćnim figurama.
Prvo – prihvatimo svoju odgovornost da smo ostavili dete sa semenkama i jogurtom na stolu. Zatim, pitamo dete šta se dogodilo. Ne – šta si to uradio, ni – ko je ovo prosuo, nego – šta se desilo. Dete će nas skoro uvek iznenaditi svojim uvidom u situaciju i izvučenim zaključkom. Zatim – dodamo detetu krpu ili sunđer i posmatramo kako se dešava magija, sa rezervnom krpom u nsšim rukama da zajedno sredimo nered za koji smo zajedno odgovorni. Neispunjena potreba – vrednovanje našeg truda i želja za čistoćom i redom.
Mi pišemo članak za blog, a dete nam čačka po tastaturi i otvara funkcije za koje ne znamo kako da ih ugasimo. Ne zanima ga nijedna druga aktivnost i ne pomažu ni naše molbe i objašnjenje da ćemo mu se kasnije posvetiti. Ramena nam postanu napeta, počinjemo sve brže da izbacujemo nepovezane pretnje. Trenutak odluke – hoćemo li sačuvati svoj rad, poklopiti laptop i zadovoljiti detetove potrebe (za određenom aktivnošću ili odmorom)? Smatramo li da su detetove potrebe zadovoljene i da moramo da mu damo mo
Biti svestan straha
Strah je osnovno ljudsko (i životinjsko) osećanje koje je ključno za očuvanje našeg života, Centar za strah u ljudskom mozgu nalazi se u samom njegovom centru, što govori o njegovoj evolutivnoj starosti i prioritetu. Bez njega, ljudska vrsta ne bi postojala. Problem sa strahom je kada ga na nekom nivou osećamo i u situacijama koje nisu životno opasne. Bebe i deca sa kojima roditelji nisu izgradili siguran i stabilan odnos, sa odgovorima na bebine zahteve da se oni osećaju bezbednima i zbrinutima, u kasnijim razdobljima života su mnogo skloniji anksioznosti.
Ljudski strahovi su različiti, ali uglavnom smo naučili da ih ignorišemo i potiskujemo i svode se na strah za bezbednost, odnosno u krajnjoj liniji – strah od smrti. Određene situacije u nama pokreću osećanje straha. U roditeljstvu, to se dešava kada postoji rizik da dete bude povređeno; daleko češće, kada se ponaša na nama neprihvatljiv način i plašimo se da će biti povređeno kada ne budemo mogli da ga kontrolišemo. Neuspeh u kontrolisanju je snažan i čest okidač straha i ljutite, nepromišljene reakcije na detetovo neprihvatljivo ponašanje.
Kako osetiti strah i shvatiti odakle dopire naš strah? Kada hodam po mračnoj ulici, osetim da mi se puls ubrzava; osvrćem se oko sebe i ubrzavam korak, procenjujući razdalinu do „bezbednog“ mesta, kao i ostale prolaznike. Shvatam da je u pitanju strah. Plašim se da me neko ne povredi. Setim se da sam se u najranijim uspomenama plašila povrede od strane roditelja; da sam se često osvrtala oko sebe u strahu da će me uhvatiti i primeniti društveno prihvatljivo, ali detetu strašno nasilje kao metod disciplinovanja ili prenošenje svojih frustracija. Dakle, moja tehnika osaznavanja straha je slična kao i za frustraciju:
primećivanje fizičkih manifestacija;
konkretizovanje uzroka straha, odnosno čega se plašimo, šta mislimo da će nam se desiti čega se plašimo;
kada smo imali takvo ili slično iskustvo, obično u detinjstvu.
Kada postanemo svesni svojih strahova iz detinjstva, o njima možemo razumnije da razmišljamo. Sama svest o tom osećanju i određenom događaju koji je bio okidač je veoma isceljujuče. Možemo razmišljati i koliko je realno da se opet nađemo u tako rizičnoj situaciji i šta možemo učiniti da budemo bezbedniji? Možemo li išta učiniti po tom pitanju? Možemo li biti apsolutno bezbedni ili moramo prihvatiti da ne kontrolišemo sve što nam se dešava?
Međutim, strah je primarno osećanje i retko se da rešiti logikom. Evolutivno „stara“ osećanja se, kako kaže terapeutkinja Džejn Evans, obrađuju se starim, fizičko-integralnim tehnikama: ritmičan pokret, meditacija, pažnja na disanje i telo.
Izvor: Zmajka
