Kako podstaći decu da govore i pišu pravilno

O tome kako očuvati maternji jezik i kako kod dece i mladih poboljšati jezičku kulturu razgovarali smo s Violetom Babić, lektorom, piscem i urednikom u Kreativnom centru.

Širom sveta se 21. februara obeležava Međunarodni dan maternjeg jezika, a proslavlja se u znak sećanja na studente koji su 1952. godine izgubili život u demonstracijama u Istočnom Pakistanu, današnjem Bangladešu, dok su se borili za status svog maternjeg jezika.

O tome kako očuvati maternji jezik i kako kod dece i mladih poboljšati jezičku kulturu razgovarali smo s Violetom Babić, lektorom, piscem i urednikom u Kreativnom centru.

Prema nekim podacima, u svetu se govori oko 6.000 jezika, a prognozira se da će do kraja XXI veka više od polovine jezika odumreti. Kako sprečiti odumiranje našeg jezika?

Sigurna sam da srpski jezik ipak neće biti među onima koji će odumreti do kraja ovog veka, ali sam zabrinuta za njegov razvoj. Već desetak godina aktivno pratim šta se dešava u njemu i primećujem da se oni koji ne umeju lepo da govore ipak redovno i bez stida pojavljuju na televiziji, a da se članci pojedinih koji ne znaju da pišu ipak štampaju s greškama u novinama i časopisima. Lektori postoje, ali ih neki urednici ponekih novina i časopisa ne cene, izgleda, dovoljno. Svi misle da sve znaju i zato ne proveravaju ništa. Mediji su i ranije bili veoma važni za pravilno izražavanje, ali poslednjih decenija nikoga nije briga za to ko se pojavljuje na TV-u, kojim akcentom govori i, uopšte, kako se treba izražavati u javnosti. Jezičke greške s bilborda prebacuju se u svest prolaznika, pa netačnosti postaju pravila, a ono što je pravilno mnogima kasnije bude čudno i neobično, da ne kažem smešno.

Da bi se srpski jezik sačuvao od „odumiranja“ neophodno je čitati, čitati i čitati mnogo više nego dosad i prelistavati Pravopis, gramatike i popularne jezičke knjige da bi se našli odgovori na mnoge jezičke nedoumice. A pre svega, treba imati svest o tome da nešto ne znamo i da je bolje pitati onog koji zna kako se šta piše nego napisati ili govoriti pogrešno. Srpski jezik se najbolje uči u školi, pa su osnovci ti od kojih mnogo zavisi!

Jezik se menja, a često se menjaju i jezička pravila. Da li vam je, kao lektoru, teško da ispratite sve te promene?

Tačno je da se jezik menja, ali se jezička pravila uopšte ne menjaju tako često kao što se misli. Štaviše, retko se i menjaju. Poznato mi je da vlada stav kako se pravila menjaju i da je „to i to tako po novom pravopisu“ ili da je „to tako odnedavo“. Važeći Pravopis je izašao 1993. godine i, da, do danas ima mnoštvo izdanja, ali se ona ne menjaju, uglavnom se jednom godišnje doštampava važeće izdanje. Retko je dolazilo do poneke promene, ali to nisu bitne izmene da bi se moglo reći kako je promenjeno jezičko pravilo. Jezička pravila određuju gramatike, a ona su bila ista i kad sam je šezdesetih godina išla u školu. Ljudi pomisle da se nešto, eto, promenilo, jer saznaju da je ispravno baš ono što se ne govori u njihovom kraju i da je tačno onako kako dotad nisu pisali.

Srpski je već godinama preplavljen engleskim frazama i rečima (kao što se nekada punio turcizmima, pa onda francuskim i nemačkim izrazima). Mnogi u svoj govor ubacuju iz poze i pomodarstva bukvalno prevedene engleske jezičke konstrukcije, koje su vrlo često smešne i ne odgovaraju duhu našeg jezika, ali ulaze u uho mnogima i gnezde se u svesti mladih, a i da ne pominjem ženske časopise prepune naslova i rečenica nepotrebno ispisanih na čistom engleskom jeziku. Tamo imamo isključivo fešn, bjuti čeptere, komade odeće koji su mast hev, razne aksesoare (i ostale pokondirene tikvice).

Inače, kao lektoru, uopšte mi nije teško da pratim jezičke promene. Naprotiv! To mi je i posao i hobi već decenijama. Uvek sam u toku i veoma me sve u vezi s jezicima zanima. Problem je samo u tome što ne mogu – osim u sopstvenim knjigama i u onima na kojima radim jezičku redakciju – da utičem na jezičke novotvorine i da menjam jezičke gluposti, mitove i legende.

Dvadeset pet godina radili ste u Institutu za srpski jezik na izradi Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Šta je bilo najzanimljivije, a šta najteže na tom poslu?

Moj poziv je srpski jezik: radila sam u gimnaziji i u osnovnoj školi kao profesor srpskog, postala sam lektor još tokom studija, bila sam čak i novinar i glavni i odgovorni urednik jednog fabričkog lista, pišem knjige, lektor sam i urednik u Kreativnom centru, ali dobar deo života posvetila sam radu na Rečniku SANU. Dvadeset pet godina u leksikografiji mnogo je značilo za moj profesionalni život i uticalo na moje znanje i umeće. Izbrusila sam osećaj za jezičke nijanse i razna značenja svake reči i zaista mnogo volim taj period svoje karijere. Najzanimljiviji je bio rad na redakciji teksta Rečnika. To je težak i pipav posao, beskrajno dug, a i odgovoran ali meni izuzetno lep. Najteže mi je padalo nerazumevanje javnosti za teškoće koje smo pri radu onda imale moje kolege i ja. Nažalost, i dan-danas je tako. Svi misle da je pisati rečnik lako i čude se što, zaboga, još nije završen. Valjda smatraju da bi ga oni začas priveli kraju. Ali ne! Samo oni koji rade na izradi rečnika znaju koliko je to težak i dugotrajan posao, sastavljen iz mnogo faza i mnogo sati razmišljanja i pisanja.

Da li deca i mladi danas govore i pišu ispravno? Kako poboljšati jezičku kulturu kod mladih?

Oduvek su mladi imali svoj način govora, svoje reči, govorili su u slengu, posebno se izražavali. Recimo, niko više ne govori onako kako je govorila moja generacija i današnji mladi ne bi ni razumeli šta smo to mi u njihovim godinama hteli reći tim starim izrazima. Sadašnji mladi imaju svoj žargon, ali baš kao i nekada – oni mladi koji čitaju mnogo, pišu dobro i odlično znaju srpski jezik. Ništa se ne može postići bez čitanja. Prošla sam kroz mnoge srpske škole i ne slažem se s tim da mladi govore i pišu nepravilno. Ne može se ništa uopštavati, ali možda se može reći da mladi čak pišu i govore bolje od odraslih. Nije ni čudo – oni su na izvoru znanja, u školama.

Vaša knjiga Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika, koja je doživela sedam izdanja, namenjena je najmlađima i služi bogaćenju njihovog rečnika. Koji su sve načini da se obogati rečnik kod dece? Da li imate neki savet za roditelje?

Veoma sam i radosna i ponosna što je ta moja prva knjiga, Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika, toliko poštovana. Koriste je logopedi u svom radu, stranci pri učenju srpskog jezika, a posebno mi je drago što je obožavaju deca od godinu i po ili dve, pa sve do školskog uzrasta. To su mi potvrdili roditelji na mnogim sajmovima knjiga. Oni dolaze sa svojim mališanima, koji u ručicama nose stari, skoro pocepan primerak tog mog rečnika i žele da kupe nov, jer se prethodni raspao. Svedok sam tome i u svojoj kući – moj troipogodišnji unuk i beba unuka ne ispuštaju Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika iz ruku, a i ne znaju da ga je baka pisala.

Iz rečnika deca zaista mogu naučiti najmanje 1500 reči, a još je važniji razgovor s decom tokom prelistavanja knjige i pokazivanja brojnih sličica koje privlače dečju pažnju. Okretanjem stranica deca uče igrajući se. Dečji rečnik bogati se i razgovorima. Najvažniji savet za roditelje je – čitajte im slikovnice i priče, ali i govorite svojoj deci o svemu što se dešava. Ukazujte im na predmete iz okoline, imenujte ih jasnim jezikom, bez tepanja i maženja u govoru. Razgovarajte s decom kao da su velika, komentarišite sve što vide, odgovarajte na svako pitanje, dajte im, na primer, i šerpu, i varjaču, i kutlaču i tiganj i pokažite ih detetu, pa mu objasnite čemu služe. Deca upijaju svaku vašu reč, povezuju predmete s nazivima, pamte vaše rečenice, rečenične sklopove, glagolska vremena i padeže i posle ih koriste u svom govoru. (Primećujem, recimo, kako moja mala unuka govori kao ja, mada još nema ni dve godine. Recimo, danas me je pitala: „Bako, sta to bi?! Sta to pade?“ kad je čula kako je nešto tresnulo u drugoj sobi. Eto aorista! Koristim ga redovno.)

U udžbenicima Kreativnog centra godinama sam radila na objašnjenjima manje poznatih reči. Znajući da deca u osnovnim školama ne razumeju značenja mnogih izraza, čak i onih običnih, rešila sam da iskoristim svoje dugogodišnje znanje i iskustvo i pomognem đacima da obogate rečnik. Upravo pišem svoju 11. knjigu, a to je Rečnik srpskog jezika za osnovce. Verujem da će baš ona uskoro biti dobar odgovor na ovo vaše pitanje – kako obogatiti rečnik mladih.

Cilj Vaše Jezičke trilogije (knjige 365, 366 i 367 jezičkih crtica) jeste da na prijemčiv način deci i odraslima približi jezička pravila. Koja su jezička pravila koja se danas najčešće krše?

U svojim Jezičkim crticama obradila sam preko 1100 jezičkih nedoumica. Neki me pitaju je li to ista knjiga u tri izdanja! Ne, to su tri različite knjige, od kojih je prva izašla u tri izdanja, a druge dve se nastavljaju na prethodnu. Neki česti jezički problemi se ponavljaju, zato što sam bila svesna da neće svako kupiti sve tri knjige, pa tako možda neće imati ni rešenje svoje nedoumice, ali ni ponovljena objašnjenja nisu ista, već dotiču i druge teme.

Danas se, čini mi se, najčešće krše pravila o vokativu. Kao da moderan svet prosto ne želi da doziva svoju decu onako kako vekovima nalažu gramatička pravila srpskog jezika, već se trudi da stane u red „modernih roditelja“ koji govore samo anglosrpskim i ne žele vokativ. Takođe, svi redom pričaju, a niko ne govori! Kao da više ne postoje glagoli reći, kazati, govoriti (a, eto, i u engleskom postoje speak, tell, say). Poznato vam je već da svi pričaju, pa čak „pričaju i engleski“. Onda, ni odrasli nisu sigurni da li je ispravno reći: spoji i oboji ili spoj i oboj. Kako bi i bili kad u novinama piše, a na pomenutim bilbordima i na svim reklamama stoji nepravilan oblik imperativa: spoji, oboji, izbroji, osvoji. Pogrešno se pišu i datumi (nije dobro napisati – kao na uplatnici – 05.02.2018, ne s nulom, a nikako bez razmaka, nego treba 5. 2. 2018). Ne znaju ljudi da se ispred zapete, a posle rednog broja mora brisati tačka (nije 2020., već 2020, pošto zapeta zamenjuje tačku u tom slučaju). Ne kaže se strožiji, kaže se stroži (kao što nije ni lepšiji, već lepši). U redu se piše ovako, a ne spojeno, uredu… Broj 600 nije šesto, već šeststo (kao i petsto, tako i šeststo) itd. Brojna su pravila koja se krše. Ne mogu se nabrojati.

Zato i pišem, još od 2012. godine, svoje jezičke crtice i svakoga dana objavljujem po jednu na svojoj stranici i na svom profilu na Fejsbuku. Naravno, besplatno! Koriste onima koji vole da govore i pišu pravilno.

Srećan vam svima Međunarodni dan maternjeg jezika!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: