Autor: Danijela Davidov-Kesarnedelja
Postporođajna depresija je psihička smetnja koja se javlja kod određenog broja žena posle porođaja. To je najčešći oblik pogoršanja u psihičkom funkcionisanju koji može da pogodi porodilju. Analize 59 studija širom sveta govore da čak 13 odsto porodilja iskusi simptome postporođajne depresije u prvih 12 nedelja posle porođaja. Od njih, čak 70 odsto živi sa ovim simptomima duže od godinu dana.
Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da žene koje su imale postporođajnu depresiju u narednih pet godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Zabrinjava i podatak da su njihova deca posebno osetljiva na mogućnost dobijanja raznih psihijatrijskih simptoma, budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.
Leonora Pavlica, klinički psiholog i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut, naglašava da depresija majke može kod deteta uticati na sniženi afekat nalik depresiji, zastoj u kognitivnom razvoju, smetnje u razvoju govora, a kasnije i probleme u ponašanju i učenju.
– Postporođajna depresija je stanje koje po mnogo čemu podseća na standardnu dijagnozu depresije, ali je njen glavni okidač upravo porođaj, kao događaj koji iziskuje posebnu vrstu prilagođavanja celokupnog porodičnog sistema na nove okolnosti. Zato se smatra da simptome postporođajne depresije može pokazivati i otac, kao deo ovog sistema. Reč je o specifičnoj vrsti ranjivosti, nesigurnosti i neuspešnosti osobe da na sebe preuzme nove odgovornosti i adaptira se na drugačiji stil života koji novorođenče iziskuje – istakla je Pavlica, koja je i glavna urednica psihološkog portala „Psiholjub”.
Da bi osoba dobila dijagnozu postporođajne depresije potrebno je da ima pet ili više različitih simptoma, koji traju najmanje dve nedelje. Reč je o depresivnom raspoloženju tokom čitavog dana, znatno smanjenom interesovanju i gubitku osećaja zadovoljstva za bilo koje aktivnosti, naglašenom padu ili porastu težine, nesanici ili stalnoj želji sa snom, pojačanom umoru i opštem padu energije, osećanju bezvrednosti i bezrazložnom intenzivnom osećanju krivice, smanjenoj sposobnosti za razmišljanje, padu koncentracije, učestalim mislima o smrti, pokušajima suicida…
Postoji mogućnost da osoba oseća smanjeno interesovanje za seksualne aktivnosti, pojačanu agresivnost koja je uperena prema detetu ili partneru, usamljenost, tugu i uznemirenost.
– Iako je postporođajna depresija veoma učestala pojava, i dalje oko nje postoje brojne predrasude, koje obeshrabruju i koče majku da zatraži stručnu pomoć. One se uglavnom vezuju za ideju da je majčinstvo prirodna stvar i da ga je bilo od kad je sveta i veka. Mnoge žene imaju otpor prema terapiji upravo zbog toga što smatraju da će terapeut imati grozno mišljenje o njima nakon iznošenja intimnih sadržaja. Naravno, to nije slučaj. Zato treba dati šansu terapeutu da vas čuje i razume vaš svet. Praksa svedoči da je, za razliku od farmakoterapije, koja samo otklanja neželjene simptome, psihoterapija efikasna u pronalaženju uzroka ovog stanja, te priprema i osnažuje ženu za dalje životne nedaće. Takođe, njeni efekti su dugotrajniji – naglašava Pavlica.
Tokom psihoterapijskog procesa žena upoznaje sebe, svoje slabosti, ali i potencijale, stiče gomilu korisnih veština za regulaciju stresa, bolje shvata vlastite potrebe i obaveze, ali i odgovornost ka drugim članovima porodičnog sistema, a ujedno uspeva da nauči da prepozna i kontroliše svoja emotivna stanja, da ih pravovremeno i adekvatno „prazni”.
– Rođenje deteta zahteva promene u obavezama i odgovornostima, pa se neke žene u ovom periodu preorijentišu samo na ulogu majke. Pretpostavlja se da gubitak socijalnih kontakata i zatvaranje majke prema brojnim aktivnostima koje je do rođenja deteta imala mogu da izazovu značajan potres i odvedu u postporođajnu depresiju. Preventivni rad zato treba usmeriti na edukaciju porodice novopečene mame, koja treba da sazna kako na adekvatan način može da joj pruži potrebnu podršku – zaključila je Pavlica.
Izvor: Politika
