Kako razumeti tinejdžera: Uspon neandertalca

Iskustvo koje proživljavaju dečaci u tinejdžerskom dobu je umnoome poput povratka među naše izumrle rođake neandertalce.

Kasni neandertalac (od 17 do 19)

Često se javlja upadljiva razlika između kasnog neandertalca i ranijih faza. To se po pravilu doživljava kao postepeno povećavanje smirenosti, osećaja svog identiteta i svrhe. To ne znači da je kod kasnog neandertalca sve do kraja razvijeno, jer uglavnom nije, ali postoji sve jači osećaj da on barem zna kakva pitanja želi da postavlja. Nije toliko reč o tome da zna odgovore koliko o tome da zna u kom pravcu da gleda. NJegov horizont je još uvek uzak, ali barem se ne završava na vrhovima njegovih nožnih prstiju.

Kasni neandertalac sve snažnije oseća da će uskoro stajati na svojim nogama i živeti život onako kako sam izabere. To mu donosi izvesnu ozbiljnost u namerama koje će, iako možda neće uvek biti sprovedene u stvarno pregnuće, ipak njegovim roditeljima pružiti neku dozu utehe.
On će polako iznova otkrivati jezik i počeće da povezuje reči u čitave rečenice. Možda vam neće otkrivati šta mu leži na srcu (za to mu služe devojke i drugarice), ali će svakako početi slobodnije da razgovara.

U toj fazi majke mogu dozvoliti sebi da poveruju kako će s njihovim sinom zaista sve biti kako treba. One će i dalje brinuti, ali će barem steći prvi goluždravi osećaj da će njihov sin zaista biti dobro. Tada će se po drugi put suočiti sa razornim saznanjem da će njihovi sinovi ponovo napustiti gnezdo, isto kao i kada su krenuli u školu. Jedino što ovog puta to neće biti samo od devet ujutru do tri po podne; ovoga puta će to verovatno biti zauvek. Majke takođe znaju da momci idu za devojkama, te da postoji mogućnost da se zaljube u neku devojku iz druge države i da odu kod nje, budući da devojke uglavnom teže da ostanu blizu svoje porodice.
U tom trenutku majke počinju da misle kako čak ni neka čudna mlada žena koja se oblači u crno i nosi minđuše po celom telu i nije tako loša prilika ako živi u istom gradu.

Očevi u ovoj fazi isto tako doživljavaju promenu u svom odnosu sa sinovima. Ponosni su što njihov dečko sada postaje pravi muškarac, ali su i tužni što će napustiti čopor da bi zauzeo sopstvenu teritoriju. To je neophodno, ali i pomalo tužno.
Ubrzo nakon toga, i očevi i majke ponekad shvate da njihova deca nemaju hitne planove da napuste dom. Nekim čudom, prazno gnezdo odjednom može početi da deluje nekako prepuno. Oni shvate da deca zapravo napuštaju kuću sve kasnije i kasnije i tada im sine da pravi problem zapravo može biti kako naterati decu da odu. To ih zbunjuje, ali – budući da su već do tada stekli dugogodišnje iskustvo sa osećanjem zbunjenosti – ne mora nužno da im smeta.

Rani homo sapijens (prva godina van kuće)

Važno je napomenuti da momci, kada napuste porodični dom, često postanu potpuni idioti. Prva godina van kuće uglavnom je obeležena neprestanim žurkama i drugim ništavnim aktivnostima. Izgleda da je to postalo savremeni obred inicijacije u svetu gde su muški obredi inicijacije umnogome izašli iz upotrebe. Vreme se provodi u bezumnim pohodima na opijanje i devojke.

I sam sam svoju prvu godinu van kuće proveo na univerzitetu opijajući se petkom, subotom i nedeljom. Takođe smo imali i „društvo za opijanje ponedeljkom popodne“, a neko vreme i „društvo za opijanje sredom popodne“. Nakon čitavog polugodišta takvog tempa, odustali smo od srede jer jednostavno nismo postizali ništa drugo da uradimo. Posle nekog vremena smo i seanse ponedeljkom proredili na svaku drugu nedelju. Grozim se kad pomislim koje sam količine alkohola pio tokom te godine (u manjoj meri i tokom naredne četiri godine), a da se nisam prepustio tom poroku, koliko bih (možda) bio pametan. Prilično sam siguran da bih pronašao nekoliko zaista važnih otkrića.

Najraniji homo sapijens će sve to preživeti i na kraju će se skrasiti i srediti. U spomenutoj knjizi Cilije Lešli postoji sjajan citat jednog dečka koji je, na pitanje da li je ikada nameravao da smisli šta će uraditi sa svojim životom, odgovorio: „Ne.“ Kada ga je autorka potom pitala kako će onda srediti svoj život, rekao je: „A, pa to je lako. Imaću oko dvadeset pet godina i pored mene će proći neka riba koja strašno dobro izgleda. Ona će imati odličan plan, a ja ću se samo prikačiti za nju.“

Kada sam to pročitao, nasmejao sam se i odmahnuo glavom pomislivši kakve sve ludosti klinci izgovaraju. Zatim, kada sam zastao i stvarno razmislio o tome, shvatio sam da je taj momak prilično dobro opisao upravo ono što sam i sâm uradio. Imao sam nešto manje od dvadeset pet godina kada je pored mene prošla moja zgodna riba i sam sam se isto tako prikačio za nju.

Po mom mišljenju, ovo ističe duboku mudrost muškog pragmatizma. Zašto bismo se mučili sa smišljanjem plana, kada žene provode toliko vremena razmišljajući o tome?
Samo pronađite jednu dobru ženu i iskoristite njen plan.

Prethodna strana 1 2 3 4

Podeli tekst: