Kao nastavnik, shvatio sam da su deca koja su me izluđivala uvek bila veliki ljubitelji televizije. Profil njihovog ponašanja nije bio lep. Deca zavisna od televizije bila su neodgovorna, nezrela, nepoštena, zlobna; iznad svega ostalog izgledalo je kao da im nedostaje bilo kakav cilj, kao da su konzumiranjem previše izmišljenih priča oblikovali sebe prema muškarcima i ženama koji su se pravili da su neko drugi, slušali previše hamburgera koji govore i previše objašnjenja o tome kako stoje stvari (pod sponzorstvom naftnih kompanija i veća za mlečne proizvode), izgubili su snagu da deluju kao celovite ličnosti – da odrastu.
Bilo je to gotovo kao da je televizija – kao i sama škola – kradući vreme potrebno za pisanje sopstvenih priča, umanjila njihov duh. Kada su se pojavili računari, video sam da se problem pogoršava. Potencijalno, bili su bolja opcija, zbog mogućnosti ponude interaktivnosti, ali je većina korisnika koje sam video ogrezla u pornografiju, igre koje se igraju protiv programa, ne drugih ljudi, i u mnoge posmatračke poduhvate koji su zahtevali samo potrošnju, ne aktivno usmereno ponašanje.
Čak sam i sa internetom video kako je lako preći crtu prema pasivnosti ukoliko se ne primeni dobra disciplina, a iz iskustva sam znao kako je do nje teško doći.
Pročitajte i: Savremeno školovanje podanika
Tražeći radnu hipotezu s kojom bih stvorio protivotrov za nastalu štetu, brzo sam napustio propovedanje kao rešenje. Šta god se može reći protiv televizije, igara, interneta i svega ostalog, rečeno je ovoj deci toliko puta da njihovi umovi odbijaju ponovo da čuju te reči. Olakšanje je trebalo da dođe na drugačiji način; ako su ove stvari zaista tako loše kako sam verovao da jesu, ako umanjuju inteligenciju i kvare karakter kao što sam osećao, rešenje bi se moralo naći u prirodnoj sklonosti mladih da se fizički kreću, ne da sede, pre nego u potiskivanju tog poriva ograničavanjem na sedenje u školskim stolicama i komercijalnim navođenjem da gledaju izvođače umesto da sami nešto izvedu.
„Dovoljna aktivnost, sama po sebi, koja cilja u bilo kom smeru, prouzrokovala bi da deca dobrovoljno smanje vreme buljenja u osvetljene kutije.“
Glavni mehanizam koji je prouzrokovao štetu bilo je potiskivanje prirodnih petlji povratne sprege koje omogućavaju učenje na greškama. Neko ko sam pokušava da jedri u malom čamcu neizbežno će usmeravati brod previše levo pa previše desno kad jedri u vetar a odredište je ravno, ali će se te početničke greške u praksi ispraviti jer će povratne informacije usmeravati reakcije i procene jedriličara. U području savladavanja govora, sa svim njegovim složenim ritmovima i sintaksom, bezbrojnim tonovima i nijansama dikcije, odlučujuća je promenjiva – vreme provedeno u praksi. U oba slučaja, što je situacija zahtevnija, to se brže postiže sposobnost.
Moje je mišljenje bilo da će se, ponovnim uspostavljanjem ovog prirodnog biološkog kruga, odvratni prikazi ponašanja bolesnog od medija među mojim učenicima smanjiti. I mišljenje se pokazalo ispravnim. Dovoljna aktivnost, sama po sebi, koja cilja u bilo kom smeru, prouzrokovala bi da deca dobrovoljno smanje vreme buljenja u osvetljene kutije.
Poduhvatio sam se toga da svoje učenike šokiram otkrivanjem da je bavljenje stvarnošću licem u lice zanimljivije i prijatnije nego gledanje unapred upakovanog sveta medijskih prikaza. Moj cilj je bio da im pomognem da se reše balasta života posmatrača koji im je dodeljen, kako bi mogli postati igrači. Nikome u školskom okruženju nisam smeo da kažem šta radim, ali sam se veoma potrudio da uključim roditelje kao aktivne učesnike. Prekršio sam mnoge zakone da bih ostvario svoj gerilski program. Otpočetka je davao nadahnjujuće rezultate.
Uranjanje dece u napete, ali oživljavajuće vode stvarog života – šaljući ih na ekspedicije širom države, otvarajući sudski sistem njihovim parnicama i privredu njihovim biznisima, puneći javne forume njihovim govorima i političkim akcijama – učinilo je da shvate, bez predavanja, koliko je mnogo njihovog vremena bilo bez izuzetka uludo protraćeno sedenjem u mraku. I kako se to shvatanje ukorenilo, tako je njihova zavisnost od elektronskih sprava opala.
Pročitajte i: 5 načina da decu odvojite od ekrana
Radeći u tajnom dogovoru sa roditeljima koji su bili isto toliko očajni kao i ja, poslao sam svoje trinaestogodišnje učenike da sami prepešače pet opština grada Njujorka. Neki su obilazili Menhetn, razdaljinu od oko 45 kilometara; drugi su hodali kroz različite delove grada, upoređujući ih, gradeći profile ljudi i biznisa u svakom od njih, po znakovima kao što su odeća, govor, arhitektura, izgled prozora – uklapajući ova posmatranja iz prve ruke sa razgovorima i istraživanjem u biblioteci (od čega se puno toga danas može naći na internetu).
„Nikome u školskom okruženju nisam smeo da kažem šta radim, ali sam se veoma potrudio da uključim roditelje kao aktivne učesnike.“
Neka su deca napravila kartu Central parka iz različitih uglova gledanja, neki su mapirali velike univerzitetske kampuse, poslovne četvrti, crkve, muzeje – neki su upali u takve vladine kancelarije kao što su sekretarijat za obrazovanje ili policijska sedišta, ali ne kao školska ekskurzija. Pojedinačno. Opisali su i analizirali ono što su tamo videli, napisali pamflete uputstava za druge, pokušali da ovladaju karakterom i korisnošću ovih mesta.
Niko nije bio prisiljen da obavi ekspediciju sam, iako je to imalo najveću vrednost, ali je cele školske godine bila otvorena ponuda da svako može da dobije dan ili dva (ili deset, ako je to zahtevalo više lukavosti pri zaobilaženju birokratije) van škole za istraživanje – sve dok je bio voljan da hoda sam i prihvati se nekog korisnog predmeta proučavanja.
Moja su deca napisala turistički vodič za najsigurija mesta na Menhetnu da se sakriju kad pobegnu iz škole, za odlične picerije Menhetna (i one loše, takođe), za arhitekturu stambenih zgrada od smeđeg kamena u krugu od deset blokova oko škole, za obližnje bazene pet opština (nekoliko međusobno udaljenih, ali dovoljno za uporedni vodič, sa sve sociološkim analizama njihovog kulturnog konteksta i posetilaca). Mnogi zadaci su uključivali otkrivanje skrivenog znanja i stavova starijih muškaraca i žena, onih vezanih za kuću i onih koji provode vreme sedeći na klupama Riversajda i Central parka.
Kada je jednom ova transformacija okrenuta proizvodnji bila pokrenuta, sjaj svetlećih ekrana izgubio je nešto od svoje privlačnosti; nije ni izbliza toliko zadovoljstvo posmatrati kako glumci nešto čine, koliko biti sam u akciji. Stvarnost, kad je povezana sa neodoljivim intelektualnim radom, izaziva to da petlje povratne sprege kod većine mladih stvaraju znatan rast, toliki, da sam počeo da očekujem da bi učenici obogaljenog morala i ponašanja, koji su ušli na vrata mog razreda u septembru, do sledećeg aprila mogli biti na putu da postanu zanimljivi i produktivni mladi ljudi. Ne želim da sebi pripisujem zasluge za nešto što je otkriveno dok smo živeli u pećinama – prihvatanje teških izazova je bukvalno sine qua non samousavršavanja i osposobljavanja. To nije atomska fizika.
Najveće je iznenađenje bila lakoća postizanja, nije zahtevala ni talenat ni novac; svako bi mogao da ponovi moje rezultate. Neću da poričem, težak je rad pokušati da izvedete taj trik sa sto trideset dece godišnje.
Tokom godina moji su učenici pokrenuli toliko korisnih projekata i zaslužili tako mnogo aplauza i nagrada da sam se našao obasut nagradama škole koja nije imala pojma kako sam postigao takve rezultate. Kad sam odborima za dodelu nagrada pokušao da objasnim kako sam malo morao da radim za ta postignuća, pretpostavljam da je to bilo odbačeno kao očekivana skromnost, ali danas, kad više ništa o tome ko sam ne moram sebi da dokazujem, iskreno se nadam da ćete mi verovati. Podignite čizmu s pregaženih vratova svoje dece, proučite njihove potrebe, ne svoje, ne dajte da vas stručnjaci zastraše, ponovo povežite svoju decu s primarnim iskustvom, napustite igru pobednika i gubitnika za trenutak i dobićete iste rezultate koje sam dobio ja. Možda i bolje.
Pročitajte i: Bračni par nastavnika ispisao ćerke iz škole i poveo ih na obrazovno putovanje dugo godinu dana
Neki unutrašnji sat kuca u svakom životu, upozoravajući nas da imamo zakazane susrete sa stvarnošću: stvarni posao koji treba da obavimo, stvarne veštine koje treba da naučimo, stvarne borbe koje treba da vodimo, stvarne rizike koje treba da preuzmemo, stvarne ideje s kojima ćemo se hvatati u koštac. I očajnički je potrebno da u vašim zamišljanjima bude i smrt, da nikad ne zaboravite kako je kratak i neizbežan luk vašeg života.
Mnogo je godina mnoštvo spoljašnjih uticaja — televizija, računari i državno školovanje kao glavno među njima — kovalo zaveru da bi odvojilo decu od njihove neodgodive potrebe da učestvuju u svemu. Krajnji je rezultat bila nacija ljutitih, uplašenih, nemilosrdnih i nepotpunih dečaka i devojčica na mestu muškaraca i žena. Ljudi osuđeni da budu nepotpuni, nesposobni i zastrašeni, naći će načina da se osvete na onima u svojoj blizini, dok malo po malo umiru ispred elektronskog ekrana. Vratite ono što je ukradeno i problemi razvoja dece na koje stručnjaci upozoravaju smanjiće se. Od dolaska školskih učionica i elektronskih ekrana, mnogi od nas nikad nisu odrasli. Previše je našeg dragocenog vremena pokušaja i grešaka utrošeno sedenjem u mraku. Biti zrela osoba znači živeti sa svrhom, svojom sopstvenom svrhom: znači prihvatiti odgovornost kao hranu koja je potrebna životu odraslih; znači ponašati se kao dobar građanin – iznalaziti načine da se zajednici u kojoj se živi dodaje vrednost, znači boriti se sa svojim slabostima i razvijati srce, um i duh – nijedno od toga nije u posedu gomile posmatrača.
„Podignite čizmu s pregaženih vratova svoje dece, proučite njihove potrebe, ne svoje, ne dajte da vas stručnjaci zastraše, ponovo povežite svoju decu s primarnim iskustvom, napustite igru pobednika i gubitnika za trenutak i dobićete iste rezultate koje sam dobio ja.“
Vezivanje tela i uma za ekrane smanjuje dužinu pažnje na brzo primanje onoga što uređuju nepoznati; ono stvara žudnju za stalnom stimulacijom koju stvarnost ne može da zadovolji. Nasilje jedne ili druge vrste najlakši je način da se umiri nezasitna glad za nadražajima koju osjećaju besmrtnici. A to uključuje nasilje bizarnog seksa – najvažnijeg psihološkog proizvoda koji se prodaje na internetu. Ruski emigrant Pitirim Sorokin, osnivač Harvardskog odseka za sociologiju, povezao je kulture nasilja, kakva je naša sopstvena, s nezasitnom žudnjom za ratovanjem, i kasnim stadijumima civilizacije u završnoj fazi propadanja.
U svim neuspešnim društvima, poštovanje obaveza i porodice pada zajedno sa saosećanjem za svoje bližnje – da bi ih zamenila preokupiranost zabavom, zloupotrebom i grabežom.
Koliko god izgleda da smo duboko zaglibili u ove protivživotne zavisnosti – oženjeni mašinama – prestanak je, barem fizički, jednostavan kao izvlačenje iz utičnice. Pokažite mladoj osobi zavisnoj od televizije da je život zanimijiviji od televizijske zamene i priroda će vremenom učiniti ostalo – ali je izraz koji je tu važan „pokazati“, ne „reći“.
Ako država za vas to neće da učini, morate to učiniti sami.
Džon Tejlor Gato (engl. John Taylor Gatto; 15. decembar 1935) je američki pisac, čuven po tome što je triput dobio nagradu Učitelj godine grada Njujorka.
Džon Tejlor Gato, ORUŽJA ZA MASOVNO POUČAVANJE – Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja, Algoritam, Zagreb
