Kako sam od robova ekrana napravio zanimljive i produktivne mlade ljude

Šta god se može reći protiv televizije, igara, interneta i svega ostalog, rečeno je ovoj deci toliko puta da njihovi umovi odbijaju ponovo da čuju te reči. Olakšanje je trebalo da dođe na drugačiji način

Džon Tejlor Gato

Kao nastavnik, shvatio sam da su deca koja su me izluđivala uvek bila veliki ljubitelji televizije. Profil njihovog ponašanja nije bio lep. Deca zavisna od televizije bila su neodgovorna, nezrela, nepoštena, zlobna; iznad svega ostalog izgledalo je kao da im nedostaje bilo kakav cilj, kao da su konzumiranjem previše izmišljenih priča oblikovali sebe prema muškarcima i ženama koji su se pravili da su neko drugi, slušali previše hamburgera koji govore i previše objašnjenja o tome kako stoje stvari (pod sponzorstvom naftnih kompanija i veća za mlečne proizvode), izgubili su snagu da deluju kao celovite ličnosti – da odrastu.

Bilo je to gotovo kao da je televizija – kao i sama škola – kradući vreme potrebno za pisanje sopstvenih priča, umanjila njihov duh. Kada su se pojavili računari, video sam da se problem pogoršava. Potencijalno, bili su bolja opcija, zbog mogućnosti ponude interaktivnosti, ali je većina korisnika koje sam video ogrezla u pornografiju, igre koje se igraju protiv programa, ne drugih ljudi, i u mnoge posmatračke poduhvate koji su zahtevali samo potrošnju, ne aktivno usmereno ponašanje.

Čak sam i sa internetom video kako je lako preći crtu prema pasivnosti ukoliko se ne primeni dobra disciplina, a iz iskustva sam znao kako je do nje teško doći.

Pročitajte i: Savremeno školovanje podanika

Tražeći radnu hipotezu s kojom bih stvorio protivotrov za nastalu štetu, brzo sam napustio propovedanje kao rešenje. Šta god se može reći protiv televizije, igara, interneta i svega ostalog, rečeno je ovoj deci toliko puta da njihovi umovi odbijaju ponovo da čuju te reči. Olakšanje je trebalo da dođe na drugačiji način; ako su ove stvari zaista tako loše kako sam verovao da jesu, ako umanjuju inteligenciju i kvare karakter kao što sam osećao, rešenje bi se moralo naći u prirodnoj sklonosti mladih da se fizički kreću, ne da sede, pre nego u potiskivanju tog poriva ograničavanjem na sedenje u školskim stolicama i komercijalnim navođenjem da gledaju izvođače umesto da sami nešto izvedu.

“Dovoljna aktivnost, sama po sebi, koja cilja u bilo kom smeru, prouzrokovala bi da deca dobrovoljno smanje vreme buljenja u osvetljene kutije.”

Glavni mehanizam koji je prouzrokovao štetu bilo je potiskivanje prirodnih petlji povratne sprege koje omogućavaju učenje na greškama. Neko ko sam pokušava da jedri u malom čamcu neizbežno će usmeravati brod previše levo pa previše desno kad jedri u vetar a odredište je ravno, ali će se te početničke greške u praksi ispraviti jer će povratne informacije usmeravati reakcije i procene jedriličara. U području savladavanja govora, sa svim njegovim složenim ritmovima i sintaksom, bezbrojnim tonovima i nijansama dikcije, odlučujuća je promenjiva – vreme provedeno u praksi. U oba slučaja, što je situacija zahtevnija, to se brže postiže sposobnost.

Moje je mišljenje bilo da će se, ponovnim uspostavljanjem ovog prirodnog biološkog kruga, odvratni prikazi ponašanja bolesnog od medija među mojim učenicima smanjiti. I mišljenje se pokazalo ispravnim. Dovoljna aktivnost, sama po sebi, koja cilja u bilo kom smeru, prouzrokovala bi da deca dobrovoljno smanje vreme buljenja u osvetljene kutije.

Podeli tekst: