Znam na sopstvenom primeru koliko je važno prvo završiti poslove i obaveze, piše mama dvoje dece i autorka bloga „Narrowback Slacker„. Ako počnete dan sa daljinskim u ruci, ništa nećete obaviti. I moja deca su ista kao ja – ako su ekrani u blizini, igraće se do iznemoglosti, primećuje ona.
A budući da sam suviše lenja da se raspravljam, rešila sam da ih naučim da srede prioritete, i završe svoje obaveze kako ja to ne bih morala da radim umesto njih, objašnjava ona.
Zbog toga je ova mama sačinila listu, koja se, po njenim rečima, posle šestomesečnog testiranja pokazala vrlo delotvornom.
U pitanju je kratki spisak stvari koje njena deca – od deset i trinaest godina – moraju da rade svakog dana, pre nego što smeju i da pogledaju u neki ekran:
Nema ekrana osim ako ste:
1. Čitali bar 25 minuta neki tekst, a da to ne bude strip
2. Uradili sav domaći
3. U kalendaru zabeležili sve predstojeće rokove i kontrolne zadatke, i isplanirali termine za učenje
4. Radili nešto kreativno ili korisno bar 45 minuta
5. Namestili krevet i sredili sobu
6. Obavili bar jedan kućni posao (sa njene liste)
Objasnila je deci – možete koristiti računar ili gledati televiziju koliko god hoćete, sve dok prethodno uradite sve sa spiska. Nema popuštanja, pregovaranja, žalbi.
Verovatno mislite da mi se deca po ceo dan zaglupljuju ispred ekrana? E, tu stupaju na snagu Njutnovi zakoni, piše ona. Ako deca ujutru odmah izjure napolje, ceo dan će se igrati. Ako prvo sednu ispred ekrana, ceo dan će buljiti u njega.
Prve nedelje, ćerka je naučila da koristi pištolj za lepak i po čitav dan je pravila trospratnicu od kartona i čepova od plute. Sin je uzeo knjigu u ruke i za dve nedelje pročitao ih čak pet. Domaći zadaci bili su urađeni bez podsećanja. Pekli su i kolače, a soba im je bila uredna. Vreme za računarom se smanjilo.
Za ovih šest meseci, rezultati su odlični, zaključuje ona, preporučujući ovaj metod svim roditeljima koji muče iste muke sa decom ispred ekrana.
Oh boze, pa zar ovakvi tekstovi moraju da se objavljuju.
Zar smo dotle dosli da mi sami nemamo trunke samoinicijative, samopostivanje, samokontrole i ZDRAVE PAMETI, da nam neka blogerka stvari norme nase sopstvene kuce i odnosa prema obavezama i radu.
Strasno. Strasno.
Nazalost koliko sam bila odusevljena ovom stranicom, to odusevljenje jenjava.
Ivana, uzeli ste mi reci iz usta! Kakvo izmisljanje tople vode. Hahaha
Tekst Vam je odličan! Nedajte de razuvjeriti suvišnim komentarima velikih pametnica…ima nas koji znamo koliko malo znamo 🙂
Slučajno (ako već slučajnost postoji) sam naletila na vašu stranicu…ODLIČNA je i vrijedni svakog čitanja! Samo tako nastavite! Uzitak je čitati Vas!
Blagorodim ?
Nezadovoljni ljudi ostavljaju zlurade komentare I sire negativnost. Tekst je super.
Ni jedan savjet ili ideja neće biti idealan za sve, na nama je da odvagnemo vrijedi li ga isprobati ili ne. Tekst je super! Pozitivan prije svega (za razliku od smeća koje nam svakodnevno serviraju gdje god se okrenuli), koristan (nudi savjete ukoliko ih trebamo) i pisan kao rezultat vlastitog iskustva. To je i cilj blogova, ili?
Ovo je dhvna inicijtiva, koja mora dati rezultat.
No, ima nesto sto se po videmju Prof. Milie Novkovic, iza brega valja, a to je cinjenica da se ovi rezulati postizu metodom uslovljavanja uma.
Eakticki, to je dresura deteta.
Dakle, uslovljavnje deteta da ce nesto dobiti, u ovom slucaju -ekran, ako ispuni uslov da re toga uradi nesto, daje krtkorocne rezulate, jer kod deteta ne razvija ljubav prema radu i radost od rada, a to je najnuzniji uslov za utemeljenje malog -velikog coveka. Nadaje.uslovljavnje -nagradjivanje detet, naslojava emociju radosti i krivi je u pohlepu. Pohlean je manipulativan, hoce sve sad i odmah, bez radosti od rada. isto je sto i bez radosti od zivota. A posto je zvanicna pedagogija, pre skoro 30 godina uvela nagradu kao vaspitni model, rezultate zivimo kroz pohlepu i nasilje svih oblika.
A sta ako deca jos ne znaju da citaju…?