Postavila sam na FB fotografiju Juniora kako se igra u dnevnoj sobi i jedna mama, moja drugarica, je prokomentarisala da treba da budem zadovoljna jer sam sačuvala sve knjige na polici, koja je na dohvat ruke detetu. To me je nateralo da razmišljam – kako sam sačuvala knjige od deteta? Do tada o knjigama i tome da neke stvari po stanu dete ne dira, nisam ni razmišljala, to se podrazumevalo.
Neke stvari su ostale na svom mestu, jer nisam imala gde da ih sklonim, a nikada nisu bile predmet Juniorove pažnje i nešto oko čega smo se „svađali“ i pravili probleme. Većinu ukrasa (onih što skupljaju prašinu i ništa više) sam popakovala u kutije i sklonila, još pre nego se Junior rodio. Moje omiljene, skupe knjige nisam „imala“ srca (a ni mesta) da sklonim – volim ih i volim da ih čitam i listam.
Kako da vas dete posluša iz prve
Zašto Junior ne dira te, moje drage knjige? Nikad mu ih nisam branila, kao što branim neke stvari, ali nije ni pokazivao posebno interesovanje za njih. Kada bi ih uzeo, ja bih mu rekla da ih ostavi i on me je svaki put poslušao. Neke druge stvari po kući neće da ostavi. Mogu da vičem, da skačem, da plačem, njega sve to zabavlja. Do tih stvari meni baš i nije stalo, ali eto, bolje bi bilo da ih ne dira.
Dete oseća stav roditelja. Kao da imamo na jednoj strani oštar nož, a na drugoj papirnu maramicu. Da dete hoće da uzme nož, roditelj bi celim svojim bićem i energijom i mimikom i rukama i nogama bio protiv toga – dete može da se povredi! Drugačije je kad dete želi papirnu maramicu, a roditelj ne želi da je dete uzme jer će je pocepati, napraviti smeće (pa će roditelj morati da pospremi). Šteta je mala, dete ne može da se povredi, jedino će napraviti malo posla roditelju. I ako roditelj kaže „ne“, u suštini baš ga briga. Dete oseti to „baš ga briga“, jer niti razume „ne“ niti želi da čuje „ne“, ako je već rešilo da uzme to nešto da pogleda i da se poigra.
