Haos na sve strane. Stvari koje bez vikanja ne vide svoje mesto danima, obaveze koje se odlažu i odlažu. U sekundi sam obavila razgovor sama sa sobom i odlučila da je definitivno kraj.
Piše: Jelena Kovinčić
Mame koje veći deo dana provedu na poslu, često jure kući kako bi probale da završe sve obaveze koje ih tamo čekaju. Od kuvanja, spremanja, pranja, dečijih aktivnosti, domaćih zadataka, peglanja… uglavnom svima pada mrak na oči.
Tako se i meni smrklo jednom prilikom, nakon što sam zatvorila ulazna vrata, i to – jedva!
Haos na sve strane. Stvari koje bez vikanja ne vide svoje mesto danima, obaveze koje se odlažu i odlažu. U sekundi sam obavila razgovor sama sa sobom i odlučila da je definitivno kraj.
I moje dobre volje i dečije opuštencije.
Dosta je.
Sigurna sam da prepoznajete taj momenat: bes, ogorčenost, muka, nepoštovanje prema vašim rukama i ljubav prema rođenoj deci – izmešani u jednoj čaši.
I to je bilo to. Red da na scenu stupi meni nepopularna, ali u tom trenutku jedina prihvatljiva “pedagoška” metoda: grmljavina.
Nakon grmljavine mojih reči osude, objašnjenja, poređenja i upitnih rečenica, sledila je još jedna (tek ova posebno grozna) “pedagoška” metoda: ucena.
Ukoliko svakoga dana ne budu uradili po nekoliko poslova koje čine dobro celoj porodici i kući -NEMA JELA.
Nema ručka, večere, slatkiša…kako se dogovorimo.
Pa, vi sad gospodo – izvolite.
Ili ćemo za vjekvjekovaamin upoznati uzročno-posledičnu vezu na primeru kućnih poslova, ili će malkice krčati creva.
Surovo?
Znam.
Vrlo.
I društveno neprihvatljivo.
Verujem da bi mi sad mnoge mame svašta sasule u lice, i da bi njihove humane teorije za čas zakopale ovaj moj pećinski pristup problemu.
Znam to od prvog momenta.
Ali mrak na očima zakon menja.
A krčanje creva – navike.
Posebno loše.
Kada tome dodamo i obavezan pismeni izveštaj o (samostalno izabranim) obavljenim poslovima, onda se priča pretvara u ovakve slike.
Šta kažete?
Raspoloženo, sa sve srcem 🙂
Naravno da su nakon ovih “specijalnih izveštaja” sva moguća jela bila redovna, što će reći – vuci siti a mama na broju 🙂
Dešavalo se da je bilo ponovnog opuštanja i ponovne redukcije jela, ali bi stvari vrlo brzo vraćane u normalu, a tanjiri na sto.
Kada na celu ovu tragi-komediju gledam sa višemesečne vremenske distance, ne mogu se otrgnuti od pitanja:
Da li sam ja normalna?
Kakvu magiju u sebi nosi tanjir omiljenog jela?
Da li je ucena ponekad prihvatljiva i jedina moguća pedagoška alatka?
…
S obzirom da moji slatkiši super funkcionišu od tada, rekla bih da nuspojava nema (bez obzira na pitanja od gore).
Mnogo se više misli i radi, a manje ‘vata krivina i filozofira.
Redovne obaveze su i dalje predmet uzdisanja i prevrtanja očima, ali smo grmljavinu sveli na minimum.
Naučeni su neki novi kućni poslovi.
Neki stari su usavršeni, a prepirke na relaciji brat-sestra, dovedene na nivo akademsko-političke diskusije.
Nije loše, zar ne?
Posebno ako znamo da su za sve ovo krivi tanjiri, puni ukusnih zalogaja.
Bez kojih niko nije umro.
Osim par loših navika 🙂
Šta vi kažete?
Jesam preterala?
Da li biste se usudili uraditi isto?
Tekst preuzet sa sajta Mamino blago i može se prenositi samo uz dozvolu autora.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
28 praktičnih saveta pedagoga koji su dovoljni za svakog roditelja
Piše: Snežana Golić, pedagog Stres i griža savesti, oboreno samopouzdanje i 100 dilema na dan, obojili su današnje roditeljstvo. I sve za dečje dobro. Da li je vama to logično?...
U svoj toj želji da od svoje dece napravimo uspešne ljude zaboravljamo važne stvari
Na putu ka školi mama daje ćerki gomilu nepotrebnih saveta. Znam da, kao svaka mama, želi da devojčica izraste u disciplinovanu, organizovanu i odgovornu osobu i pokušava da postavi “čvrste...
Zašto je odlazak na selo najbolja stvar koju smo učinili za našu decu?
Rođena sam u Beogradu. Tamo sam odrasla. Tamo sam se školovala. U Beogradu mi se rodilo i prvo dete. A onda, kada je D napunio dve godine, preselili smo se...
Kako da “naterate” decu da vam pomognu
Jedan od najboljih načina da naučimo decu da nešto rade je tako što ćemo ih navesti da nam pomažu u određenim obavezama, koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Međutim,...
Preterala? Da.
Ukinuti slatkise je jedna stvar, ukinuti hranu uopste je nesto sasvim drugo. Nazalost ima metoda koje su toliko “uspesne” da nateraju ljude da ostanu poslusni do kraja zivota… A to su metode koje im pravo na zivot (ovde hranu) daju samo pod uslovima (kucni poslovi). Ovo je prakticno metoda uslovljavanja zivota. Nije nikakvo cudo sto je delotvorna.
Naravno da nije preterano, posebno sto je jasno kao dan da deca ne bi ostala bez obroka, sta god da su uradili. 🙂
Vrlo cesto ne shvataju dosta toga, dok ih covke ne stavi pred svrsen cin, ucenu, kako vec volite.
Apsolutno im treba ukinuti ponesto (slatkise, omiljeni crtic) dok ne osveste da moraju daodrade nesto za dobro kuce, roditelja, sebe samih.
Povrh svega toga, ne verujem da se osecaju manje pazenim, mazenim i voljenim od ostale dece.
🙂 Odlicno! I svima super, svi raspolozeni, napravili ste od toga zabavnu igru! 🙂 Naravno da ih ne biste pustili da gladuju, pa ima u frizideru nesto valjda za jelo, bez maminog kuvanja, neki su promasili poentu… Bravo, svidja mi se pristup, svako je odgovoran sam za svoje postupke i posledice koje iz njih proizilaze, dobre ili manje dobre… Pozdrav i hvala na ideji! 😉 Hahaha
>posebno sto je jasno kao dan da deca ne bi ostala bez obroka, sta god da su uradili.
Upravo se o tome radi da bi ovde ostali bez obroka, ne bez slatkisa na kraju obroka, ne bez “omiljene” hrane, nego bez icega. Zato metoda i jeste toliko “efikasna”, da zvuci kao savrseni instant recpt, odmah radi, bez pogovora.
Jesam za granice, jesam za pospremanje sobe, slazem se da je ok ukidanje omiljenih crtaca, igracaka, nekih aktivnosti ako se ne zavrsavaju i obaveze, ali ukidanje hrane je ucena zivotom.