Odlomak iz knjige: ODVAŽNO SVOJ – Kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj
Vetrometina
Kad se iz podataka ukazala jasnija slika o istinskom pripadanju, i kada sam shvatila zbog čega moramo nekada da stojimo sami u svojim odlukama i uverenjima uprkos našem strahu od kritike i odbacivanja, prvo što mi je palo na pamet bila je divljina, vetrometina. Teolozi, pisci, pesnici i muzičari oduvek su koristili divljinu i vetrometinu kao metaforu za sve i svašta, od ogromnih i neukroćenih prostranstava gde smo primorani da se snalazimo sa teškim nedaćama, do utočišta i lepote što nam priroda pruža i gde nalazimo mesto za razmišljanje. Ove metafore sadrže zajedničke ideje samoće, ranjivosti i emocionalnog, duhovnog ili fizičkog traganja.
Pripadati sebi u tolikoj meri da ste voljni da stojite sami jeste divljina – neukroćeno, nepredvidivo mesto gde ste usamljeni i tragate. To mesto je istovremeno i opasno i predivno da vam zastane dah, mesto za kojim se čezne, ali se i strahuje od njega. Divljinu često doživljavamo opakom jer je ne možemo kontrolisati, a odnosimo se prema njoj u zavisnosti od toga da li drugi smatraju treba li da se odvažimo da kročimo u njenu golemost ili ne. Ali se ispostavlja da je ona ipak mesto istinskog pripadanja i to je najhrabrije i najsvetije mesto gde ikada možete stajati.
Ta posebna odvažnost, koja je potrebna da doživimo istinsko pripadanje, ne zahteva samo da se suočimo sa vetrometinom, već se radi o tome da mi sami postanemo ta vetrometina. Da srušimo zidove, da napustimo ideološke bunkere i da život crpimo iz svog divljeg srca, a ne iz sopstvenog jada.
Ne možemo očekivati da kroz ove zabiti idemo utabanim stazama. Iako mogu sa vama podeliti ono što sam saznala od učesnika u istraživanju, koji u praksi sprovode istinsku pripadnost, svi mi ipak moramo da pronađemo svoj put kroz divljinu. A ako ste kao ja, sigurno vam se neće dopasti teren po kom se ide.
Biće nam potrebno da namerno budemo s ljudima koji su drugačiji od nas. Moraćemo da se prijavimo, pridružimo i sednemo za isti sto. Moraćemo da naučimo da slušamo druge, da vodimo teške razgovore, tražimo užitak, delimo patnju i budemo više radoznali nego defanzivni, a sve to vreme da tražimo trenutke zajedništva.
Istinsko pripadanje nije pasivno. Nije to ono pripadanje koje osetimo kada se jednostavno priključimo nekoj grupi. Nije ni uklapanje sa drugima ili pretvaranje ili dodvoravanje prosto zato što je tako bezbednije. To je praksa koja od nas zahteva da budemo ranjivi, da nam bude neprijatno, i da naučimo kako da budemo prisutni s ljudima a da pri tom ne žrtvujemo ono što jesmo. Želimo da istinski pripadamo, ali nam je potrebna izuzetna hrabrost da svesno ulazimo u teške trenutke.
Veštine odvažnog suočavanja
Nećete krenuti u divljinu nespremni. Stajati sam u hiperopasnom okruženju, ili stajati zajedno usred različitosti zahteva jedan dodatni alat: poverenje. Da bismo se suočili sa vetrometinom i sami postali divljina, moramo naučiti da verujemo sebi i da verujemo drugima.
