Džeki Čen: kad jedan pogreši, svi su kažnjeni
Glumac, režiser, kaskader, pevač, predavač na univerzitetu Hongkonga, ambasador dobre volje pri Unesku, veliki dobrotvor i idol miliona – sve je to Džeki Čen. Kako je to uspeo dečak iz deklasirane porodice kineskih izbeglica?
Pobegavši iz komunističke Kine, porodica je bila na ivici siromaštva. Kada se Džeki rodio, otac je morao da pozajmi novac da bi platio akušera. Ali roditelji se nisu predavali – nisu birali posao, radili su sve za šta bi se ukazala prilika – i sin je upijao tu volju za pobedom. Dečaku je u građenju stoičkog odnosa prema svim preprekama i u savlađivanju bola i straha, pomogao i kung-fu kome ga je otac obučavao od najranijeg detinjstva.
Kad je imao šest godina, Džekija su upisali u Školu pekinške opere, u kojoj se obučavalo ratnoj veštini i akrobatici, a ta se nauka ulivala vrlo grubo. „Svakog dana od pet ujutro do ponoći, mene je učila motka – sećao se Džeki Čen. Motka me je terala da skačem i zadajem udarce. Učitelj kaže: ’Preskoči sto!’ Ja odgovorim da ne mogu. Onda on uzme motku a ja skačem preko dva stola. Kad pogreši jedan od nas, bili su svi kažnjeni pa smo se zato svi trudili da ne grešimo.“
Dečak je mrzeo školu, ali kad ga je otac tokom jednog od retkih susreta pitao hoće li da je napusti, Džeki je to odlučno odbio. Jer je znao da je to njegova šansa da se „umeša među svet“. I nije pogrešio – već u osmoj godini dobio je svoju prvu filmsku ulogu.
Gotovo svu svoju ogromnu imovinu Džeki Čen je zaveštao u dobrotvorne svrhe. Objasnio je to jednostavno: „Ako moj sin nešto vredi, uspeće da zaradi i sam. U protivnom, ja nipošto ne bih želeo da lezilebović i nesposobnjaković troši moj novac.“
