Omladinski sport sve više počinje da liči na vojsku a sve manje na rekreaciju, a takvim su ga napravili baš – odrasli.
Trenutak kada počne škola obično je i trenutak kada se posle letnje pauze kreće sa ponovnim sportskim aktivnostima. Dok deca kreću sa treninzima, njihovi roditelji kreću sa sve popularnijim disciplinama – dranje na igralištima, dranje na trenera ili na sopstveno dete. Naporedo sa ovim aktivnostima odvija se još jedna – poređenje deteta sa ostalom decom iz tima i omalovažavanje deteta usled najmanjeg neuspeha.
Roditelji koji jedva da znaju kog dana vode dete na koju aktivnost, koji satima sede na terenima i navijaju za njih, dobili su stručan naziv od sportskih psihologa – “roditelji sa sindromom male lige”. Obično ga poseduju oni roditelji koji očekuju da njihovo četvorogodišnje dete ozbiljno shvati treniranje određenog sporta i postigne vanredne rezultate.
Nasuprot njihovom očekivanju, trener, otac i pisac knjige„Druga strana pobede: Pametni roditelji u toksičnoj sportskoj sredini“ Luis Fernando Ljosa kaže: “Poenta sportske aktivnosti je da se deca zabave i bave fizičkom aktivnošću. Kraj priče.“
Na pisanje knjige ovakve tematike ga je nagnalo višegodišnje iskustvo trenera, gde se nagledao raznih situacija i nezdravih roditeljskih ambicija.
„Depresivno je gledati kako im roditelji nameću svoju volju i pritiskaju ih svojim očekivanjima do te mere da treneru ponekad dođe da pozove policiju ne bi li ih umirio i smanjio stepen iskazane agresije“, kaže Ljosa.
Liza Fridlander, majka troje dece koja treniraju po nekoliko sportova, provodi dosta vremena vodeći ih na treninge i kaže da je videla ljude na granici ludila koji su u stanju i da se potuku sa trenerima, drugim roditeljima, pa čak i sa drugom decom u toku utakmice ili treninga.
U nekim ligama, deca koja krenu da se bave sportom sa osam ili devet godina bivaju skrajnuta ili sasvim zapostavljena jer su ostala deca krenula sa treninzima još sa tri godine! Tako da su ova deca već prestarila!
Mnoga deca koja tako rano, sa tri-četiri godine krenu ozbiljno da treniraju, već sa trinaest godina, kada baš treba da se usredsrede i postižu uspehe – odustaju, bilo zbog povreda – bilo zbog prezasićenja.
Postoji način da sve to ne pređe meru pristojnosti i udobnosti. I nikada nije kasno da dete krene da se bavi sportom. Prvenstveno se radi o tome da tamo treba da se zabavljaju a ne zlopate, da se bave fizičkom aktivnošću a ne da se takmiče.
U anketi sprovedenoj među sportskim stručnjacima o tome da li su dečiji sportovi postali suviše intenzivni, dobili smo par korisnih saveta.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Neću da moja deca pamte patike od 200 evra!
Čitajući neki tekst na nekom stranom sajtu (barem onoliko koliko mi moj engleski to dozvoljava) o tome po čemu deca, kad odrastu, pamte svoje roditelje, zapitala sam se: Po čemu...
Svi izgovori savremenog roditelja
Kako bi izgledao sadržaj koji bi jedan devetogodišnjak trebalo svakodnevno da prati na društvenim mrežama, pa da to do te mere zabrine njegove roditelje i nastavnike, da nešto zaista i...
“Juri me po Instagramu reklama koja nudi spa princeza paket za devojčice od 6 godina”
Juri me već 10 dana, po Instagramu, reklama koja nudi spa Princeza paket za devojčice od 6 do 12 godina. Kažu nešto tipa da svaka devojčica sanja da bude princeza...
Šta kada dete naleti na neprimeren sadržaj na internetu?
Piše: Katarina Jonev Ćiraković Edukator za bezbednost dece na internetu i autor knjige ,,Bezbednost dece na internetu – vodič za roditelje” Internet je pun svega i svačega, složićete se, a naročito...
Nema komentara.