Kakvo nam je obrazovanje potrebno?

Ljudi koji znaju samo to da znanje dele na ,,potrebno”i ,,nepotrebno”, već misle kao robovi, a ne ličnosti.

Piše: Slobodan Vladušić

Nedavno sam pročitao intervju sa novim ministrom prosvete u Politici. Potom sam pročitao i brojne komentare. Najviše pažnje je privukla inicijativa ministra da treba povećati ulogu roditelja u školama: ideja je da roditelji ocenjuju nastavnike i direktore.

Pokušao sam da nađem neko racionalno opravdanje za tu inicijativu, ali moram priznati da ga nisam našao. Ako je predmet ocenjivanja rad nastavnika, onda je valjda jasno da roditelji uglavnom nemaju kompetencije da ocenjuju taj rad. Kako, recimo, roditelj koji je pravnik (i koga, pošteno rečeno, matematika nikada nije zanimala), može da ocenjuje rad profesora matematike? Ili obratno: kako neki elektro-inžinjer, koji nikada nije voleo da piše sastave (što je legitimno) može da ocenjuje rad profesora srpskog? Najpoštenije bi bilo da ih ne ocenjuju.

Drugo, roditelji nemaju neposredan, direktan uvid u rad nastavnika: oni ne borave na časovima sa svojom decom, a sve što znaju o tome kako nastavnici rade, saznaju posredno, preko svoje dece. Ako to dete ima dobru ocenu, verovatno će i roditelj imati utisak da nastavnik dobro radi svoj posao. Ali, šta ako dete ima neku ocenu? Da li to onda znači da je nastavnik loš, jer ,,nije uspeo da valjano prenese gradivo”, ili ,,nije uspeo da zainteresuje učenika za svoj predmet”. (Zamolio bih svakog roditelja koji upotrebi ove formulacije da uplati 500 dinara na račun Novog Polisa).
. .

Iz ovoga jasno proizilazi da pravo roditelja da ocenjuju nastavnika, može, vrlo lako, da dovede do trulog kompromisa: evo vašoj ljubljenoj deci najviše ocene, bez obzira na znanje, a vi meni zauzvrat dajte isto takve ocene (iako vašu decu nisam ništa naučio). Profesori će dobijati sjajne ocene, deca će nam u svedočanstvima biti genijalna, roditelji će biti superzadovoljni. Tako će na papiru sve biti krasno, ali u stvarnosti:deca neće znati puno, a nastavnici će biti frustrirani zbog trulog kompromisa, a država će se suočiti sa hiljada nabeđenih neznalica od kojih će sutra postati poluintelektualci – ljudi koji misle da zaslužuju puno, a zajednici mogu (i žele) da daju zapravo, jako malo.

Pitanje da li roditeljima treba dati ovo pravo ili ne, zapravo je – nebitno pitanje. Ono prikriva činjenicu da je pitanje obrazovanja filozofsko, a ne tehničko pitanje. To znači da pre organizovanja sistema obrazovanja treba odgovoriti na pitanje kakvog čoveka treba da dobijemo na kraju obrazovnog procesa.

Da li želimo da dobijemo radnu snagu, odnosno ljude koji znaju da rade jedan ili nekoliko srodnih poslova? Zamislimo da nam je to cilj. Nije teško pretpostaviti na šta u tom slučaju treba da liči obrazovanje: na proces stvaranja nekog sportiste.
. .

Uzmimo na primer, Đokovića. Strogo uzevši, tenis je jedan dobro plaćen zanat, a Đoković je odličan zanatlija koji postiže bolje rezultate u tom zanatu od drugih, jer je talentovaniji od drugih, ali je istovremeno isto toliko dobro utreniran kao i drugi. Kako je nastao Đoković? Pa tako što su ga trenirali ljudi koji su bili vrlo kompetentni za taj posao, a Đoković je poslušno radio sve što bi oni od njega tražili.

Zašto je bio poslušan?

Pa zato što je verovao u njihove dobre namere i njihovu stručnost.

Gde je tu bio udeo roditelja?

Roditelji su mu obezbedili takvo obrazovanje.

Tačka.

Zaista ne verujem da je Srđan Đoković ocenjivao trening sesije Jelene Genčić ili Nikole Pilića, a ako jeste, niko se time nije hvalio. Ni on, ni oni. Štaviše, siguran sam da roditelji koji se mešaju u odnos između trenera i mladog igrača, ne samo u tenisu već i u bilo kom sportu, mogu samo da unište svoje dete, jer time kvare odnos poverenja između igrača i trenera. Igrač počinje da sumnja u trenera, pa samim tim i u trening, a trener animozitet prema roditelju prenosi na igrača.
. .

Nastavimo ovu analogiju sa Đokovićem: Marej je u Parizu, na finalu RG, mogao da se izvini francuskoj publici što ne zna francuski. Đoković je pričao na francuskom. Isto se moglo dogoditi i na mastersu u Rimu, gde se Đoković publici obraća na italijanskom. Da neki nemački turnir vredi igrati, videli bismo kako Đoković priča nemački. Šta nam to govori? Za teniski zanat, potreban je samo engleski, dok Đoković zna i neke druge jezike. Lepo nam je kada ga slušamo kako ih govori, jer u tome vidimo da nije, poput Mareja, samo puka radna snaga, koja zna samo ono što joj je potrebno za posao. Iako ima dosta ljudi koji smatraju da deca uče u školi stvari koje im nikada neće trebati, niko ne voli kada mu se kaže da je samo radna snaga i ništa više. Đokoviću, strogo uzevši, francuski i italijanski nisu potrebni, a ipak ih zna, i to znanje bi ga činilo ličnošću i da nije broj jedan na ATP listi. To nam pokazuje da se o znanju ne može govoriti samo kao o nečem što nam je potrebno ili nije potrebno. Znanje nas, prosto rečeno, oplemenjuje, pravi od nas ličnosti, ako to ,,suvišno” znanje imamo. Bez tog suvišnog znanja smo samo puke mašine, čiji rok trajanja ističe brže od životnog veka.

1 2 Sledeća strana