Često me pitaju: “Kako si pobedila anksioznost?”
Nisam ja pobedila anksioznost već sam bedila ono što me je dovodilo do anksioznosti. I prvi i drugi i svaki naredni put tačno sam znala šta je okidač.
Ako bih se usudila da nabrajam:
Osećaj da mi život curi, a da ja ništa od onoga što sam želela nisam ostvarila. Živim život koji u tom momentu nisam tako zamišljala. Ko ćorak, ništa, a godinama sam se pripremala po „rovovima“, oštrila vid, smirivala šaku, i onda ćorak. To je ogromna provalija između uloženog truda i onoga što sam u tom momentu imala.
Nerazumevanje bliskih ljudi. Duševna bol zbog loših odnosa i zbog očekivanja da trebaju da se ponašaju onako kako bih se ja ponašala da sam na njihovom mestu, nategnuto preispitivanjima zašto su takvi i stalnim pokušajima da to promenim.
Strah od bolesti rođen zbog nekoliko smrti u okruženju.
Potreba da kontrolišem stvari.
Prebrižnost.
…
Nisam pobedila anksioznost, ali sam pobedila dosta stvari koje su je okidale.
Odlazak u Beograd na studije iz malog mesta i ideja da ću da budem novinar koji pravi priče po Africi nekako me je lupila kao macolom kad sam videla da od toga nema ništa. Dugo mi je trebalo da redefinišem svoje ciljeve. Dok to nisam uradila, bila sam očajna i anksiozna. Osećala sam kao da sam prevarila svoje snove, kao da je moj trud proćerdan, kao da sam na pogrešnom mestu, među pogrešnim ljudima, kao da sam izdala samu sebe.
I onda sam počela da menjam, prvo ono što je izvodljivo.
Sa prvim korakom krenuli su ostali. To je tako logično.
Prestala sam da umanjujem svoje snove, koliko god njih da mi šapuće ili urla na uvo da se „primirim“. Ne želim. Primirenje nije moja priroda, to je za moju dušu ravno kapitulaciji.
Anksioznost je kod mene uvek bila podstaknuta užasom da će mi proći život, a ja ništa od onoga što sam silno želela nisam uradila zbog drugih, zbog kompromisa, zbog tačke pucanja, da ne bih povredila nekoga, iako sam u svemu tome povređivala najviše sebe; završila sam kod psihoterapeuta koji mi je na prvoj seansi rekao: Ti si džek rasel, a živiš ko pudlica.
I to je to. Ne može i ne treba čovek protiv svoje prirode. Ne možeš biti puž, ako si rođen ko vuk. Mislim, možeš biti puž ali ćeš onda vremenom postati depresivni puž jer ti se trči po šumi i zavija na mesec, a nemaš glas i pužeš sporo, ostavljajući sluz.
Shvatila sam da ako moji snovi ne povređuju moje voljene, nema razloga da ih ne jurim.
Nema razloga da budem pudlica, ako sam džek rasel.
Nema razloga da budem na povocu, ako mi se bezglavo juri i luta.
Nema razloga da se jedem zbog ljudi koji pojma nemaju da se ja jedem zbog njih, a ako i naslućuju nemaju kapaciteta da to promene.
Nema razloga da se pretvaram radi dobrih odnosa, dobre odnose iskrenost ne sme da pokvari. Ako ih pokvari, onda nisu ni bili tako dobri, a ako nisu bili dobri ni ne trebaju mi.
Nema razloga da se osećam neuspešno dok još uvek dišem, menjam, menjaću.
Nema razloga da se pravdam, objašnjavam svoju prirodu, svoj put ljudima koji sede na travi kraj puta… godinama.
Nisam ja pobedila anksioznost, prebrižna sam, osetljiva, pratiće me to, intenzivnije osećam život, ali učim da živim sa tim i da tu preosetljivost kanališem u recimo knjigu, u reči.
Iza moje anksioznosti, ako izbacim sve ono što se pokupi u detinjstvu, uvek se krio strah od življenja nečega što mi ne hrani dušu, od prilagođavanja svemu što mi je neprihvatljivo, od utišavanja svoje prirode, potreba, snova, želja.
Tako je mučno živeti ono što ne umeš da živiš jer nisi za to rođen.
Džek rasel kao pudlica.
Izvor – tekst i fotografija: Facebook/Jovana Kešanski
