Klasa 2025: Kako će učiti? Šta će znati?

Zašto su srpska deca najnesrećnija na svetu (i kako da se to promeni)?   Piše: Zorica Marković   Sigurno imate bar jednu stariju komšinicu kojoj je bila potrebna višenedeljna obuka kako da povuče prst preko ekrana mobilnog telefona, takozvani „touch screen“, a i danas se muči da potrefi slova u poruci. Sećate se i ne […]

Zašto su srpska deca najnesrećnija na svetu (i kako da se to promeni)?

 

Piše: Zorica Marković

 

Sigurno imate bar jednu stariju komšinicu kojoj je bila potrebna višenedeljna obuka kako da povuče prst preko ekrana mobilnog telefona, takozvani „touch screen“, a i danas se muči da potrefi slova u poruci. Sećate se i ne tako davnog perioda kad su apoteke uvodile računare u biznis izdavanja lekova, a vi gledali gospođe s diplomama farmaceuta kako pokušavaju da se nose s novinama novog doba, mučeći se da nabodu pravo dugme, i tako izazovu ozbiljnu nervozu u redu koji postaje sve duži što su one sporije. Ništa bolje nije bilo ni s medicinskim sestrama, ali pošteno rečeno ni sa šalterskim službenicama pošte koje su znale da urlaju na vas kroz onu rupu za miševe jer je nemoguće u isto vreme javljati se na telefon, odgovarati na vaša pitanja i kucati na računaru. Niko im, kad su upisivali škole, nije rekao šta će to kockasta naprava doneti, u šta će se pretvoriti ovaj matriksovski 21. vek. Jer, tada je bilo dovoljno da završite školu, pronađete posao i tu tiho dočekate penziju. Ali, danas više nije dovoljno biti ni doktor medicine, jer ako hoćete da budete vrhunski neuro ili neki drugi hirurg, već sada morate da poznajete najnovije tehnologije. A da ne pričamo šta će biti kad dođe vreme robotike.

„Mi smo se menjali u roku manjem od dvadesetak godina, zamislite koliko će vremena biti potrebno takozvanoj „touch screen“ generaciji da promene planetu.“

„Povratak u budućnost“ možda je još daleko ispred nas, ali danas stasavaju neke nove generacije koje će uneti revoluciju u njihov svet, kao što su to Mark Zakerberg, Stiv Džobs, Bil Gejts i još neki genijalni ljudi uneli u naš. Mi smo se menjali u roku manjem od dvadesetak godina, zamislite koliko će vremena biti potrebno takozvanoj „touch screen“ generaciji da promene planetu. Jer, ako sada bebe znaju da „listaju“ tablet, šta će biti kad postanu akademci za iks godina?
Problem nekad biva jer budućnost stigne pre nego što budemo spremni za nju. Tome nas ne uče ni u jednoj školi. Oduvek smo hteli da budemo ravnopravni sa svetom, da gradimo svoju budućnost, da nam pamet ne odlazi u neke perspektivnije zemlje. Ali, uvek smo kasnili, zaostajali, kukali kako smo miljama daleko od sveta.

„Problem nekad biva jer budućnost stigne pre nego što budemo spremni za nju. Tome nas ne uče ni u jednoj školi.“

A ti budući ljudi, „naša“ deca, zbog kojekakvih administrativnih peripetija, nisu ni uvrštena u studiju UNICEF-a o tome koliko su srećni u odnosu na vršnjake iz sveta, i koliko ih škola čini srećnim. To istraživanje kaže da su holandski mališani najsrećnija deca na svetu, i to dvostruko više od drugoplasiranih Norvežana. Ona su srećna jer su im roditelji najsrećniji na svetu, jer njihove majke nisu sklone depresiji, jer oba roditelja jednako učestvuju u podizanju dece, i jer, dođosmo do teme, klinci nemaju pritisak u školi. Nemaju obimne domaće zadatke, uče ono što ih zanima, ne polažu besmislene prijemne ispite zvane mala ukradena matura, već im veliki pomažu da pronađu pravo zanimanje.
Ali, ako smo po World Happiness Report-u nacija koja zauzima 106. mesto na listi srećnih, odnosno bliži smo nesreći, šta onda očekivati od dece?

„Deset najtraženijih zanimanja na planeti Zemlji 2010. godine nije postojalo 2004. godine.“

Zgražavali smo se pre nekoliko godina nad opštim obrazovanjem budućih brucoša, crveneli nad njihovim neznanjem. Realno, opšta kultura jeste možda razlog da se ozbiljno postidite nad sobom, posebno otkako možete sve da pronađete na mighty Guglu, ali veći blam bio bi da ovu decu koja su pametnija od nas, i koja će za petnaestak godina sesti u studentske klupe, na skupim fakultetima učite nefunkcionalnom znanju. Iskreno, ni ova sada znanja što stičemo nisu baš najnaprednija.
Zamislite klasu 2025, klasu kojoj će Gugl naočare biti realnost, ajfon biti zastareo, a PC antikvitet. Koja su to znanja koja će biti potrebna klasi 2025, čiji su roditelji ove godine postali brucoši i već su mnogo ispred nas? Hoće li im biti potrebne neke nove veštine, znanja, pa i osobine da bi predstavljali buduću „touch screen“ generaciju svog vremena, kao što mi sad imamo svoju?
Mr Branka Drašković, direktorka Karijernog centra Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), ističe da su informacione i komunikacione tehnologije već značajno izmenile svet i dovele do transformacije obrazovanja. To je podiglo kvalitet obrazovanja jer je omogućilo da polaznici slušaju predavanja eminentnih profesora s prestižnih svetskih univerziteta i stručnjaka iz različitih oblasti, ističe ona.

„Koja su to znanja koja će biti potrebna klasi 2025, čiji su roditelji ove godine postali brucoši i već su mnogo ispred nas?“

„Edukacija i obuke povezane s korišćenjem informacionih tehnologija i njihovom primenom za praktične veštine, ključne su veštine potrebne za 21. vek. Cilj je da svaki student ili učenik savlada veštine koje će ga učiniti efikasnim građaninom i liderom novog veka i pripremiti za stvarni život u stvarnom svetu. Dakle, na prvom mestu su veštine koje se odnose na upravljanje informaciono-komunikacionim tehnologijama“, kaže ona.
I zaista, pomenutih dvadesetak godina, pa i manje, bilo je dovoljno da skočimo miljama unapred vorp-brzinom. Menja se i Srbija, ali ne baš kako bismo možda hteli ili ne baš kako to čini svet Gugla, Fejsbuka, Epla i Samsunga.

„Sadašnji sistem vaspitanja i obrazovanja mlade ljude oko 80 odsto priprema za život ne u 21. već u 19. i 20. veku“

Autor knjige „Futurologija u pedagogiji i socijalnim naukama“ i profesor na Univerzitetu u Banjaluci Nenad Suzić kaže nam da „sadašnji sistem vaspitanja i obrazovanja mlade ljude oko 80 odsto priprema za život ne u 21. već u 19. i 20. veku“.
Profesor Ask Elklit je u Danskoj osamdesetih godina prošlog veka utvrdio da je nastava predavačka u 82 odsto slučajeva, a naš futurolog deceniju kasnije došao je do podatka da je kod nas čak 90 odsto predavačka.
„Sede u potiljak, moraju da ćute, ne stupaju u interakciju, uče ono što im se naredi, a ne ono što ih zanima i slično. Scijentizam je svojstvo nastave po kome se u nastavne planove i programe unosi sve najvažnije što donosi moderna nauka. Na kraju 20. veka pokazalo se da je to nemoguće jer je nauka udvostručila znanja koje je ljudski rod nakupio tokom istorije. Na Zapadu su u poslednjim decenijama počeli da ‘rasterećuju’ nastavne planove i programe kao i udžbenike. To se pokazalo pogrešnim jer siromašni nastavni planovi i programi i udžbenici ne mogu da razviju visoke kognitivne i druge kompetencije dece.“
On citira Stenlija Grinspana, poznatog profesora na Univerzitetu Džordž Vašington, koji je jednom rekao: „Kad sam bio mlad, rekli su mi da neću biti srećan u životu ako ne znam jednačine s dve nepoznate. Sad, pred kraj života, vidim da su bili nepošteni prema meni“, pitajući se zbog čega budući pravnik mora da zna da faktorizuje trinom ili da kvadrira binomni izraz.
„Ja se, na primer, bavim istraživanjima u kojima je potreban visok nivo poznavanja statistike i metodologije, ali mi nikad nije trebalo da primenim ono što sam naučio rešavajući jednačine s dve nepoznate. Dakle, današnje školstvo ne može da ispuni potrebe čoveka da slobodno živi u društvu učeći od civilizacije koja je nastupila“, kaže Suzić za Nedeljnik i dodaje da je reprodukcija profesorove nastave i dalje dominantni način učenja, iako je po Blumovoj taksonomiji na dnu lestvice u razvijanju kognicije dece.
Da ne grešimo dušu, naši stručnjaci su uvek na najvišoj ceni u inostranstvu.

„Današnje školstvo ne može da ispuni potrebe čoveka da slobodno živi u društvu učeći od civilizacije koja je nastupila“

Inteligencija, pamet i dovitljivost nam ne nedostaju, ali i dalje imamo neke visokoškolske ustanove koje su izuzetno cenjene u svetu. Profesor dr Željko Đurović s Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu otkriva da je uspeh ETF-a, koji je naš najcenjeniji fakultet u inostranstvu, verovatno u tome što je samoinicijativno krenuo u reformu nastavnih planova još 2003. godine.
„Obrazovanje doživljavamo kao dinamički proces i ne čekamo petogodišnje akreditacione cikluse da bismo promenili stvari za koje smo sigurni da nisu dobre. Ne ustručavamo se da u toku studija studentima uvedemo novi predmet jer procenimo da će im on biti od velike važnosti kad se za nekoliko godina nađu na tržištu rada, ili da ugasimo predmet za kojim ne postoji interesovanje jer su veštine koje nudi već prilično prevaziđene. Ipak, često strahujemo kad upisujemo studente na prvu godinu studija, jer nismo sasvim sigurni u kakvom će tehnološkom okruženju ti naši studenti raditi kroz pet godina, kad se budu zapošljavali.“
Profesor Đurović podseća da je u poslednjih desetak godina kod nas bilo napora da se srpski obrazovni sistem prilagodi zahtevima „novog“ vremena. To je danas poznato kao „Bolonja“, koja, kako se slaže s velikim brojem stručnjaka, ima svoje dobre i loše strane. Ono u čemu smo napredovali jeste da postoji veća interakcija sa studentima, da se znanje proverava tokom cele godine. „Bolonja“ je, ističe profesor Đurović, naterala mnoge nastavnike da osavremene svoje nastavne programe, i prilagode ih onome što se dešava u svetu.

„Često strahujemo kad upisujemo studente na prvu godinu studija, jer nismo sasvim sigurni u kakvom će tehnološkom okruženju ti naši studenti raditi kroz pet godina, kad se budu zapošljavali.“

„Znam da je tokom procesa akreditacije svaka visokoškolska ustanova morala da navede bar tri univerziteta u razvijenom delu svetu, sa čijim je programom akreditovani program usaglašen. U tom smislu je sadašnje obrazovanje na dobrom putu da obrazuje studente koji će odgovoriti izazovima budućnosti. Međutim, i te kako ima problema koji ovo putovanje ozbiljno ometaju, a verovatno je najozbiljniji problem finansijski. Po ‘Bolonji’ je predviđeno da najmanje 30 odsto ocene student stekne kroz takozvane predispitne obaveze kao što su domaći zadaci, kolokvijumi, izrada seminarskih radova, projekata, laboratorijskih zadataka i slično. To podrazumeva rad s malim grupama studenata. Pošto naše grupe studenata nisu male, nastavnici su prinuđeni na različite kompromise.“

„U Americi je maltene neophodno za studente da leta provedu radeći, i da tako stiču nova iskustva“

Doskorašnji predavač na Kolumbija univerzitetu i istraživač s Brauna, naša naučnica i doktor fizike Lidija Živković, jedna je od onih pametnih građana ove zemlje koja je postigla uspeh u zemljama u kojima su najbolji: fakulteti, stručnjaci, naučnici. Ona kaže da je njeno iskustvo iz inostranstva, pre svega iz SAD, pokazalo da je mnogo bolje kad postoji dosta praktičnih vežbi, upućivanja u prave firme na letnje prakse, takozvane internshipe.
„U Americi je maltene neophodno za studente da leta provedu radeći, i da tako stiču nova iskustva. Takva praksa, koja ne bi bila samo puko ispunjavanje forme, pomogla bi studentima da lakše odaberu buduća zanimanja i da se lakše prilagođavaju i uklapaju u nove sredine“, kaže Lidija. „Što se našeg sistema obrazovanja tiče, ja sam imala predmet programiranje u srednjoj školi, i meni lično je to dosta pomoglo kasnije. Zato verujem da bi trebalo da pogramiranje postoji kao predmet još u školama (ne mislim na osnovno znanje rada na računaru), a sam kurs bi trebalo prilagođavati profilu škole. Na mom fakultetu, na fizici, programiranje nije postojalo kao predmet, i što je najgore, ne postoji ni danas. Posledica toga je da s fakulteta izlaze i budući naučnici koji ne znaju ni osnove programiranja, i to im predstavlja problem u kasnijem obrazovanju i radu“, kaže Lidija i dodaje da tako nešto, ipak, nije mnogo različito i u inostranstvu.

„Deca pre svega moraju da nauče da odvajaju bitno od nebitnog, odnosno da im se pruži šansa da biraju i skladište informacije na policama svoje biblioteke ili u računaru, a ne obavezno i u glavama.“

Naša naučnica ipak ističe jednu bitnu osobinu koju će svaki svršeni student u budućnosti, ukoliko želi da uspe, morati da razvija.
„Veštine i znanje koje treba sticati ne menja se previše, osim u aspektu praćenja novih tehnologija. Mislim da je, ipak, jedna od ključnih stvari koje sadašnje obrazovanje treba da pruži – prilagodljivost. Odnosno sposobnost da se osoba prilagodi drugačijem poslu i drugačijim uslovima rada. Opet iz svog iskustva, ja sam se školovala za naučnika, kao i većina mojih kolega. Međutim, nije moguće da svi dobijemo posao kao naučnici, tako da je dosta njih prešlo u različite oblasti. Od finansija, gde rade u bankama ili kompanijama poput Deloita, preko osiguravajućih kompanija, do firmi koje se bave novim tehnologijama. Svi oni su bili sposobni da se prilagode na drugačije uslove, i da započnu novu karijeru koristeći iskustva stečena u nauci.“
Zato futurolog Dejan Suzić veruje da deca pre svega moraju da nauče da odvajaju bitno od nebitnog, odnosno da im se pruži šansa da biraju i skladište informacije na policama svoje biblioteke ili u računaru, a ne obavezno i u glavama.
„Prosečnost podrazumeva da se nastava i dalje izvodi za takozvanog ‘prosečnog’ učenika, a takvih bukvalno i nema, jer u svakoj učionici sedi 20 do 30 malih genijalaca, samo što mi moramo otkriti u čemu oni imaju talenat. Na primer, pitajte se koliko su košarkaši dobri u fudbalu ili atletici, plivanju. Isto važi i za druge oblasti ljudskog saznanja: geografiju, matematiku, hemiju, fiziku i slično. Šta nedostaje jednom vrhunskom pravniku ako ne zna jednačine s dve nepoznate? Orijentacija na prošlost evidentna je u našim nastavnim planovima i programima, kao i u udžbenicima. U Australiji su postojeće nastavne planove i programe realizovali futuristički. Na primer, od dece su tražili da obrazlože zašto će im to znanje biti potrebno u budućnosti. Pokazalo se da su učenici bili snažno motivisani, roditelji prezadovoljni, a nastavnici otkrili entuzijazam profesije. Pansofija je kod nas zaostala iz doba samoupravljanja. Po tom sistemu treba učiti svakoga svemu. To je u antičkoj Grčkoj bilo učenje po modelu ‘Septem artes liverales’ – sedam slobodnih veština.“

„U današnjem globalnom svetu opstaju oni koji se lakše prilagođavaju i prvi usvajaju novine. Ovo je značajno, jednako i za nastavnike i za učenike“

Direktorka Karijernog centra FEFA Branka Drašković kaže da našem obrazovnom sistemu, na svim nivoima, nedostaje više praktičnih znanja i veština.
„Obrazovanje je neophodno osavremenjivati. U današnjem globalnom svetu opstaju oni koji se lakše prilagođavaju i prvi usvajaju novine. Ovo je značajno, jednako i za nastavnike i za učenike“, ističe ona i dodaje da je, bez obzira na značaj informaciono komunikacionih tehnologija, danas teško zamisliti uspešno učenje bez kvalitetnog nastavnika. „Upravljanje tehnologijama i inovacijama da, ali bez nastavnika je teško naučiti neke od neophodnih veština za 21. vek, a to su: upravljanje emocijama; informaciona komunikacija, ali šta s neverbalnom komunikacijom; zatim etičnost koja je jednako važna i u primeni informaciono-komunikacionih tehnologija, lična i društvena odgovornost, liderske veštine. Za sve to je neophodna figura nastavnika, koji osim obrazovanja daje savete i za svakodnevni život. Želim da istaknem ulogu mentora u celom obrazovnom procesu. Svakako da studenti danas u velikom broju slučajeva ne moraju da dolaze na predavanja, zahvaljujući učenju na daljinu, ali mislim da je najbolje kad je informaciono-komunikaciona tehnologija značajna podrška nastavniku.“
Profesor Đurović ističe da je učenje uvek bilo vrlo teško, zahtevalo je upornost, vreme, istrajnost, i da ne možemo da očekujemo da će nove tehnologije ovaj proces da učine manje teškim i zahtevnim. Pa makar studirali i onlajn. „Zato pretpostavljam da će onlajn studiranje koje nema za cilj da istraživanje učini zabavom, jer ono nije zabava, biti budućnost, jer će uz kvalitetan sadržaj ponuditi i određenu vrstu komfora.“

„Učenje je uvek bilo vrlo teško, zahtevalo je upornost, vreme, istrajnost, i ne možemo da očekujemo da će nove tehnologije ovaj proces da učine manje teškim i zahtevnim.“

Futurolog Suzić smatra da živa reč nastavnika neće izumreti ni za 1.000 godina, iako učenje putem interneta, uz modernu tehnologiju ili „touch screen“ sve više napreduje. On veruje da će to stati negde na 30 odsto ukupne spoznaje koja je potrebna mladima.
„Verujem da će u budućnosti optimalan odnos biti 30 odsto nastavnikovih predavanja, 30 odsto interakcijom s vršnjacima i okolinom, a 30 odsto putem tehnologije. Ostalih 10 odsto će biti ‘luft Lauf’ ili prazan hod kako bi rekli Nemci. Činjenica je da su danas najbolji hakeri na planeti Zemlji postali to što jesu učeći od računara, a ne u nekoj školi ili od nastavnika. Deset najtraženijih zanimanja na planeti Zemlji 2010. godine nije postojalo 2004. godine. Dakle, škole više neće moći da obučavaju mlade ljude samo za poznate korisnike ili samo za jedno zanimanje. Nama je potrebno društvo učenja, nacija entuzijastičnih učenika, društvo ljudi koji će sa zadovoljstvom i lakoćom učiti celog života. Ja svojim studentima pričam kako učim više od njih, a oni se na to smeškaju, a kad kažem da to činim sa zadovoljstvom, tada smatraju da nisam normalan – tada se ja smeškam. Jedna od ključnih kompetencija čoveka XXI veka jeste da lako uči, da se čitav život usavršava jer već sada živimo u učećoj civilizaciji. Osim toga, poznati američki profesor Danijel Goulmen ukazao je na činjenicu da dve trećine američkih biznismena ima visok nivo emocionalne inteligencije, a mi to uopšte ne razvijamo u školama. Dakle, EQ je takođe značajna kompetencija za buduće generacije. Postoji još niz važnih kompetencija koje moraju da se ugrade u sistem vaspitanja i obrazovanja: rešavanje konflikata, umeće saradnje, donošenje odluka i slično.“
Ko zna, možda je jedan naš veliki pesnik bio u pravu kad je rekao: „Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.“
Izvor: Nedeljnik

Pročitajte još i: Košmar svakog roditelja: „Dobronamerni“ neznanci

spot_img
spot_img

Najnovije

TREĆI NAUČNI PIKNIK – Nezaboravni dvodnevni naučni događaj za celu porodicu

Naučni piknik se otvara u petak 17. maja u 11 časova, kada će nastupiti Jelena Petošević sa horom Šumarskog fakulteta.

Kao da je majka apstraktno i magično biće koje zavlada ženom čim se porodi i sve zna i sve može

Za sve nove mame i za sve one koji su joj blizu ili daleko - koji je sreću svaki dan ili tek ponekad, koji su joj familija ili prijatelji...

DEDINSKI KVARTET: Deda, ti si bezobazan

Koliko nam je deda važna figura u životu - zna svako ko je odrastao sa (bar) jednim i ko ga i dalje ima. Ali koliko su dedi važni unuci?! E to je nešto što se rečima jedva može opisati...

Ekseri u ogradi – moćna životna lekcija

Često nam je potrebna opomena, podsetnik ili životna lekcija kako bismo nastavili onako kako mislimo da je bolje i za nas i za sve oko nas.

Najvažnije lekcije sa konferencije “Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice” – Fondacija Novak Đoković

U petak, 10. maja u mts dvorani održana je konferencija “Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice” u organizaciji Fondacije Novak Đoković, na kojoj je predavalo više od 25 stručnjaka iz zemlje i regiona

Pratite nas

KOMENTARI

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img