Ko buba napamet ne zapamti puno

Prilikom pukog učenja napamet dolazi još i do fatalne pojave da se sadržaji koji nisu ispravno ili su čak pogrešno shvaćeni stalnim ponavljanjem prilikom učenja napamet još bolje utvrđuju i dublje utiskuju, kao pogrešne predstave. Sitnicama se ni naše pamćenje ne bavi rado. Ono ne želi pojedinosti, već kontekste,…

Chris Madden

Sitnicama se ni naše pamćenje ne bavi rado. Ono ne želi pojedinosti, već kontekste, pravila i strukture. Čak ni ako Jan, koji ne voli da uči činjenice, svako veče gleda televizijske kvizove, on zbog toga neće postati ništa pametniji. Učenje činjenica bez konteksta koji je širi od školskog predmeta kritičari nemačkog školstva smatraju njegovim najvećim zlom. Fiksiranje na verbalno znanje pravi od učenika „usamljene neurotičare i pohlepne potrošače masovnog društva“, glasi kritika čuvenog nemačkog pedagoga i reformatora Hartmuta fon Hentinga.

Čovek razmišlja u strukturama, kontekstima, i sledi pravila, kako bi bio sposoban za akciju. Evolucija mozak stavlja pred izazov da se razvija tako da možemo da se snađemo u svom složenom okruženju. Neurolozi danas mogu da objasne na koji način su tragovi pamćenja strukturno formirani. „Mi smo prave pravcate mašine za izvlačenje pravila“, formuliše ovaj osnovni mehanizam učenja Manfred Špicer, naučnik koji se bavi proučavanjem ljudskog mozga. On za to ima jednu upečatljivu sliku, koju najradije koristi kako bi ovaj proces pamćenja jasnije prikazao. Nove tragove pamćenja on poredi sa tragovima u snegu i kaže da treba zamisliti park po kome je napadao svež sneg, a u kome je na jednom mestu podignut štand za prodaju kuvanog vina, dok je na izvesnoj udaljenosti od njega postavljen javni WC. U početku posetioci ostavljaju pojedinačne tragove u snegu, koji još uvek ne dopuštaju da se prepozna neka struktura. S vremenom, međutim, zahvaljujući čestoj upotrebi istog puta, već može da se raspozna jasniji trag, a još malo kasnije, raspoznaje se i nedvosmislena veza koja postoji između kioska za prodaju kuvanog vina i WC kabine. Putevi koji se neprestano na isti način koriste pokazuju posetiocu parka gde se odvija glavna aktivnost.

Stvar se slično odvija i kada je reč o umrežavanju u ljudskom mozgu. Iskustva koja se ponavljaju postepeno ostavljaju tragove pamćenja, koji vode stvaranju karte dobro ugaženih tragova, a ona zavisi od učestalosti njihovog korišćenja. Prvi, rani tragovi nagoveštavaju kako će se stvari dalje odvijati, a često korišćeni tragovi se samim ponavljanjem utvrđuju. Kad god čovek nešto zapamti, struktura njegovog mozga se time menja. Tragovi pamćenja, veze između neurona, time jačaju, ili se tek uspostavljaju. Na taj način nastaje jedna struktura u kojoj je memori-sano sve čega možemo da se setimo i sve što možemo intelektualno da postignemo.

Sa četiri godine čovek dostiže najveću gustinu sinapsi i razvija svesno pamćenje. Istovremeno, tada je potpuno funkcionalna veza između dveju moždanih hemisfera (leva je uglavnom zadu-žena za racionalno, a desna za obradu osećanja). Dete sve duže može da se koncentriše, a radno pamćenje sazreva. Sinapse koje nisu potrebne postepeno se razgrađuju, kako bi mozak mogao da radi sve efikasnije.
Sa šest godina dete može da napravi razliku između privida i stvarnosti, a takođe i da slaže. Sposobnost opažanja sada raste nešto sporije.
Sedmogodišnje dete raspolaže velikom kreativnošću i postepeno razvija svojevrsno metapamćenje. Ono je svesno da naučeno može ponovo i da zaboravi.
Sa osam godina razvoj kompleksnih misaonih sposobnosti omogućava da čovek u svom umu okreće stvari i preokreće postupke i procese.
Sa devet godina metaspoznaja se razvija dalje: moguće je razmišljanje o sopstvenim mislima.
Tokom perioda školovanja, sve do odraslih godina, nervna vlakna koja služe povezivanju (aksoni) u potpunosti se mijelinizuju (izoluju se omotačem). Ovaj mijelinski sloj oko mreže koja se sve više zgušnjava ne čini samo da mozak dobije na veličini, već pre svega da brže i efikasnije radi. Na taj način mozak istovremeno uči i razvija se.
Mozak je do desete godine života već postavio jednu karakterističnu strukturu, koja je merodavna za dalje učenje i fino povezivanje, odnosno umrežavanje. Otprilike od jedanaeste godine života dete uči da se još bolje koncentriše, da uspostavlja strukture i da razvija strategije učenja.
Do petnaeste godine života razvija se formalno mišljenje: apstraktno mišljenje, formiranje hipoteza i razvijanje i razmatranje sopstvenih koncepata. Za vreme puberteta kristališu se i jasno definišu lični ukusi i prioriteti.
Između šesnaeste godine života i odraslog dobadalje sazrevaju intelektualna fleksibilnost, sposobnost apstraktnog mišljenja, sposobnost predviđanja posledica sopstvenih postupaka i sposobnost promišljenog planiranja.
Plastičnost (vidi str. 21. i dalje), odnosno sposobnost ljudskog mozga za učenje, opada već za vreme perioda školovanja. Dok šestogodišnjak još uvek raspolaže relativno velikim brojem si-napsi i uči u relativno velikim koracima, između četrnaeste i dvadesete godine ubrzano se odvija razgradnja sinapsi. Negde pri kraju puberteta čovek na raspolaganju ima dobro uhodanu, ali ne više tako fleksibilnu mrežu neurona. Ljudska bića, doduše, nikada ne prestaju da uče, ali osno-va znanja, odnosno osnovni plan povezivanja među neuronima, uspostavlja se u detinjstvu. Što su raznovrsnije i šire moždane strukture koje u tom periodu dolaze do izražaja, to je fleksibilnija i prijemčivija sposobnost razmišljanja u odraslom dobu.

Mozak takoreći podstiče sopstveni rast i u svakom životnom dobu je utoliko sposobniji što se više koristi. U zrelom mozgu se svaka od sto milijardi nervnih ćelija povezuje sa još hiljadu do deset hiljada drugih ćelija. Preko petnaest triliona sinaptičkih veza povezuje se u mreže ukupne dužine preko sto hiljada kilometara, kojima informacije jure brzinom sto pedeset puta većom od brzine integrisane mreže digitalne telefonije.

Ovo bogatstvo treba negovati. Znamo da talenti predstavljaju samo potencijal za postizanje rezultata, a ne već i sam rezultat. U skladu s tim, ni moždane strukture koje su jednom nastale neće postojati zau-vek ako se ne budu negovale. Odrasli mogu u velikoj meri da zaborave jezik koji su aktivno vežbali tokom školovanja, ali ne i nakon toga. A mnogi teško mogu da poveruju za kakve matematičke poduhvate su bili sposobni u višim razredima gimnazije kada posle više godina negde u prašini pronađu stare školske sveske.

Ako se ne koriste, sive ćelije će zarđati. „Zaboravnost i lenjost su sestre“, kaže narodna mudrost. Upravo dečji mozak, koji se još uvek razvija, treba negovati kao baštu. Neurone koji niču i sinapse koje rastu treba hraniti i negovati, jer će u suprotnom uvenuti i propasti. Kognitivni psiholozi Aljoša Nojbauer sa univerziteta u Gracu i Elzbet Štern sa ETH u Cirihu smatraju da studije koje se bave takozvanom letnjom pauzom u učenju predstavljaju još jedan dokaz da je inteligencija u velikoj meri i pitanje izazova. Tokom raspusta – takozvane letnje pauze u učenju – učenici po pravilu nisu suočeni sa izazovom da rešavaju zahtevne intelektualne zadatke. Na testovima inteligencije i znanja nakon velikog letnjeg raspusta učenici po pravilu pro-laze znatno lošije nego na testovima pre ovog raspusta.

Bubanje činjenica, dakle puko učenje napamet, stručnjaci u principu ocenjuju kao najproblematičniji metod učenja. I tu se, doduše, samim ponavljanjem takođe formiraju mreže pamćenja, mada ne mora da postoji ni predznanje, ni interesovanje. Dakle, kada Mark uči napamet imena argentinskih pokrajina i njihovih privrednih specifičnosti, to za njega nije učenje čiji sadržaj ima neki značaj. On ih samo uči napamet, jer će narednog dana morati da ih zna na kontrolnom. Nakon toga, argentinske pokrajine će ponovo nestati iz njegovog pamćenja. Pukim motoričkim učenjem napamet Mark nije uočio nikakve kontekste, nije izgradio nikakve misaone strukture, i nije bio u stanju da uspostavi nikakvu vezu sa već postojećim znanjem.

Stoga učenici osnovne škole mogu zahvaljujući bubanju i učenju napamet da donesu kući dobre ocene, ali ne moraju automatski i da shvataju sadržaje o kojima se radi, i zato ne mogu njima dalje da operišu. Ovi nedostaci se često pokažu tek tokom daljeg školovanja, kada profesori traže veće kognitivne sposobnosti. „Najvažnije je, dakle, upravo suprotno od bubanja, naime samostalno razumevanje materije“, tvrdi neurobiolog Gerhard Rot, jer u suprotnom prilikom konsolidovanja sadržaja pamćenja ne mogu da se uspostave veze sa drugim „fiokama“ u kojima je znanje smešteno, niti pak da se formiraju nove: „Pametan se postaje samo uz visok stepen umrežavanja znanja.“ To zaista upečatljivo funkcioniše kroz praktične primere koji treba da objasne stečeno opšte znanje. Eksperimenti u prirodnim naukama, izleti i ekskurzije u nastavi biologije, odnosno posete muzeju u okviru nastave istorije, omogućavaju da se konteksti čulno iskuse i nameću pitanja. Prilikom pukog učenja napamet dolazi još i do fatalne pojave da se sadržaji koji nisu ispravno ili su čak pogrešno shvaćeni stalnim ponavljanjem prilikom učenja napamet još bolje utvrđuju i dublje utiskuju, kao pogrešne predstave.

Elzbet Štern je uverena da se mreže pamćenja koje vode dalje mogu formirati samo suočavanjem sa zahtevnim sadržajima i njihovim problematizovanjem. Pažnja učenika svih uzrasta najbolje se može zaokupiti, smatra Šternova, ako se suoče sa zahtevima koje još uvek ne mogu lako da savladaju, ali za čije rešavanje postoji određeno predznanje. Učenici pritom smeju da prave greške, odnosno da od nastavnika traže konstruktivan savet. „Na taj način učenici dobijaju priliku da svoje postojeće znanje prošire, revidiraju i prilagode specijalnim zahtevima.“

Rezime: Bubanje pojedinačnih činjenica je za učenike koliko dosadno, toliko i besmisleno. Nastava kakva se traži je ona u kojoj se stiču strategije učenja i razmišljanja koje teže da se osamostale i da postanu samostalno područje znanja (metakognicija). Onaj ko je jednom stekao ovakve strukture mora samo još da uspostavi veze i unese sadržaje. Ako poseduju osnovu koja se sastoji od struktura, deca mogu efikasnije da uče nove sadržaje. To objašnjava i zbog čega odrasla osoba sa efikasnim moždanim strukturama relativno brzo shvata novu materiju, mada sposobnosti njenog mozga za učenje sa godinama opadaju. Da ostanemo pri našem primeru: ako su leje u bašti jednom postavljene, u njima može da se sadi i dotad nepoznato cveće. Da li će nove biljke cvetati, uspevati i biti zdrave, rasti i donositi plodove, zavisi od toga da li ih redovno negujemo!