Koja je poenta gajenja dece?

Roditelji i drugi staraoci moraju da preuzmu potpunu odgovornost za ta mala stvorenja koja od njih zavise i da ih pretvore u nezavisnu odraslu ličnost.

Alison Gopnik (Alison Gopnik), profesorka filozofije i pshilogije na Univerziteta Berkli u Kaliforniji za Gardijan (The Guardian) razmatra o svrsi brige o deci i njena početna, a i završna teza je da je briga o deci duboko paradoksalna.

Zašto je briga o deci važna? To je težak posao, slabo se plaća, ako se i uopšte (is)plati i prepun je nesigurnosti, krivice i mučnih situacija. Pa ipak, većini nas se on čini kao fundamentalni, duboko cenjeni „projekat“. Ako pitate roditelje o njihovim najdubljim moralnim obavezama, i najtežim moranim dilemama, onome šta njihovom životu daje značenje – većina roditelja će pričati o svojoj deci. Ali, briga o detetu se značajno razlikuje od bilo kakvog drugog ljudskog odnosa, a uobičajeni način mišljenja o moralu se ne uklapaju baš dobro u roditeljsku ulogu.

Briga o deci je duboko paradoksalna. Postoji duboka tenzija između zavisnosti i nezavisnosti. Roditelji i drugi staraoci moraju da preuzmu potpunu odgovornost za ta mala stvorenja koja od njih zavise i da ih pretvore u nezavisnu odraslu ličnost.

Naša deca nisu samo zasebne ličnosti i nezavisne od nas, nego su i deo jedne nove generacije koja je sama sebi svojstvena i nezavisna od prethodne. Detinje doba i intimnost idu jedno sa drugim – svoju decu držimo blizu, doslovno i metaforički. Naša odrasla deca su i treba da budu stranci: stanovnici budućnosti.

Druga tenzija izvire iz specifične ljubavi prema našoj deci. Ja brinem za moju decu na poseban način. A ova posebna privrženost nije samo deo genetske predispozicije. Gotovo svako ko brine za dete će zavoleti to posebno, jedinstveno čudo. Osećamo da je dobrobit deteta za koje brinemo važnije od svega ostalog, čak i od dobrobiti druge dece i naše sopstvene sreće. Možemo biti, a čak bi i trebali biti, nemilosrdni da bismo je njima obezbedili.

Ove karakteristike roditeljstva se ne uklapaju dobro u tradicionalne filozofske rasprave o moralnosti. Utilitaristi, na primer, misle da bi trebalo da donosimo moralne odluke proračunavajući šta će dovesti do postizanja najvećeg dobra za najveći broj ljudi. Filozofska teorija koja se vezuje za Kanta, deontologija, tvrdi da postoje apsolutni i univerzalni moralni principi koje bi svi trebalo da pratimo.

Ali nijedan od ovih pristupa ne „pokriva“ posebnu moralnost brige o deci. Tradicionalna misao pretpostavlja da su moralisti nezavisna i autonomna bića koja donose odluke vodeći se isključivo principima pronalaženja načina da živimo jedni sa drugima. Ali „caka“ moralnosti roditelja se krije u tome što se brine o osobi koja nije autonomna i ne može samostalno da odlučuje, te se zavisi od onoga ko može.

1 2 Sledeća strana