Kada se prisetim svog detinjstva retko je to lošeg karaktera. Obično me obuzmu lepe uspomene i uživam u njima. Voleo sam da idem na treninge i retko ih preskakao, osim ako sam imao temperaturu i ostao bez snage. To nisam smatrao obavezom kao što je bio domaći u školi, već kao obavezu u kojoj uživam i koja mi pomaže da ne mislim o brigama na dva sata. Tamo odem i uživam, družimo se, smejemo, igramo, zabavljamo i treniramo.
Danas kao trener se moram prisećati i loših stvari da bih znao kako da se ponesemu raznim situacijama. Kada sam bio povređen, tužan i loše se osećao nikome o tome nisam govorio, borio se sa tim. Zbog toga uvek razmišljam o takvim stvarima da bih znao šta u datom momentu da uradim, kažem. Mi smo generalno bili drugačiji nego deca sa kojom se danas susrećem. Kroz ovih par godina sam shvatio da oni funkcionišu na drugačiji način. Sa njima ne može grubo već promišljeno, pažljivo, oprezno. Teško ih je motivisati i na tome baziram svoje ponašanje, da im pružim podršku i pomognem da se motivišu.
Najčešće se setim situacije kada je moje samopouzdanje dostiglo minimum. Bio sam srozan i nisam imao podršku trenera jer je on i učinio da se tako osećam. To je nešto što ne želim da se ikada dogodi u trenerskoj karijeri. Bila je to utakmica, ne i tako bitna, i to u mestu blizu našeg grada. Tada sam bio prvo levo krilo i počeo utakmicu. Sa svojih sedamnaest godina sam imao tu, mogu reći, privilegiju i čast. Nakon samo sedam godina treniranja da zaigram prvu postavu u prvoj ekipi. Dobro je sve išlo, snalazio sam se, dao 5 golova u prvom poluvremenu, u odbrani dao sve od sebe. U svlačionicu smo otišli sa 6 golova prednosti i olakšano se odmarali. Naravno, nisam dozvolio da tih 15 minuta pauze utiče na koncentraciju iako sam dobio pohvalu.
Trenutak koji je ojačao moju psihu – i učinio da ne odustajem
U nastavku sam takođe bio na terenu, vodili smo još uvek, igrali istim ritmom i intenzitetom. 46. minut, trčim kontru. Sam sam, ispred mene se nalazi samo golman. Shvatam da vodimo dosta, još malo će kraj. Učen sam da se igram na terenu, da se igram rukometa i tako ga shvatam. Nisam video nikakvu prepreku da šutnem onako kako moj trener nije želeo. Bez nekog iskustva, ne znajući da je to teško što sam pokušao, pokušao sam da lobujem golmana iz punog trka i promašio. To je bio kraj. Nije čak ni imalo uticaja na rezultat, ali je on skočio, vikao i izbacio me iz igre. Ni ne sećam se svega što mi je izgovorio, ali su bile mnogo grube i ružne reči da su me ubile u pojam. Do kraja sam sedeo na klupi. Do kraja sezone.
Od ponedeljka na treningu je bio drugi momak na mojoj poziciji i postao sam nebitan. Osećaj je bio strašan. Koliko god da sam se trudio nije bilo bitno. Ništa nisam mogao da učinim. Bio sam magla i samo broj na treningu. Nije bilo podrške, niti bilo kakvog razgovora, samo tajac. Najgori sam postao zbog jednog šuta koji nije ni na šta uticao sem na kraj moje igre te sezone. I samo za sebe sam čuvao to osećanje, ali nisam se predao.
Sa pozicije trenera ne bih da dozvolim da se tako nešto desi u mom timu i da se bilo ko tako oseća kao ja te sezone. Hoću uvek da pružim podršku, pa čak i kada je najgore, ali ne i da se tako ružno ponesem. Međutim, to je meni jako ojačalo psihu, i voleo bih da tu borbu prenesem i na decu koju učim.
Uloga trenera je veoma značajna u životu mladog sportiste
Samopouzdanje nikada ne sme da nedostaje i smatram da trener ima veliku ulogu u tome. Treba da ih naučim zašto igraju, zašto se odriču nekih stvari i da ih sportski obrazujem. Takvo ponašanje ne važi samo na terenu, ono posle ostaje za ceo život. Pa prva stvar koju pitaju na intervjuu za posao je kako funkcionišeš u timu. Tako da moja uloga nije samo naučiti ih tehnici bacanja lopte i tako dalje. Pored toga tu je logičko razmišljanje. Kada se malo čovek udubi u rukomet shvata kompleksnost igre i preveliki broj kombinacija napada.
Iskreno, kada sam se upuštao u trenerske vode nisam ni slutio šta sve tonosi sasobom. Shvatio sam da to nije samo suvoparno poznavanja tehnike sporta, veći empatija prema tim igračima koji su pod mojom palicom, figurativno rečeno. Nisam verovao da ću se vezati za svako dete koje mi dolazi na treninge, za celu ekipu i ako se neko loše oseća to će se preneti i na mene. Trener je više od čoveka koji smišlja plan treninga. Moram dosta da vodim računa o rečima, postupcima, potezima kako bi svi bili srećni. To mi ne pada teško jer hoću da ispadnem fer i korektan u svakom slučaju i da oni izrastu u ozbiljne ljude koji su na svom mestu. Da budu ljudi.
Nije mi žao što sam se upustio u novo poglavlje svog života i želim još više o tomeda stičem znanje i jedva čekam da vidim sebe za deset godina. Potrebno je da se vrati razmišljanje igranja rukometa, jer je tada najlepše. Potrudiću se da širim taj pozitivan stav i nikada ne dopustim da mi se ekipa psihički raspada.
Autor: D.J.
Izvor: Detinjarije.com
