Koji je to normalan način odgajanja ljudskog mladunčeta?

Odlomak iz knjige “Ljubi me mnogo” Karlosa Gonzalesa, u izdanju Kreativnog centra.

To je narod koji najviše od svih voli decu i najbolje s njima postupa.

Alvar Nunjes Kabesa deVaka, Brodolomi

Neki se žale što deca dolaze na svet bez uputstva za upotrebu ili što nisu potrebne studije i diplome da bi neko postao roditelj. Iza takvih, naizgled duhovitih doskočica leži opasno verovanje da se dete ne može pravilno odgajati ukoliko se ne slede saveti dežurnog struč­njaka. Zapravo, roditelji to uglavnom rade prilično dobro, kao što su i radili milionima godina. Većina grešaka koje se dogode nisu potekle od njih, već od prethodnih stručnjaka. Lekari su ti koji su pre sto godina preporučili da se beba doji deset minuta na svaka četiri sata, što je dovelo do gotovo potpune propasti laktacije.

Farmaceuti su ti koji su pre samo šezdeset godina prodavali „prašak za rast zuba“ na bazi žive, veoma toksičan, koji se davao bebama da bi balavile, jer „zadržane bale“ uzrokuju teške bolesti. Lekari i učitelji su ti koji su pre dva veka upozoravali na to da masturbacija „suši mozak“ i smišljali užasne kazne i komplikovane aparate kako bi sprečili decu da se diraju. Stručnjaci su ti koji su pre pet vekova preporučivali da se deca uvijaju kao mumije kako ne bi mogla da puze, jer treba da hodaju kao ljudi, a ne da se vuku po podu kao životinje. Moguće je da su sve greške koje činimo u vaspitanju svoje dece naslage vekova pogrešnih saveta psihologa, lekara, sveštenika i vračeva. Sva sreća što deca ne dolaze na svet sa uputstvom za upotrebu, sva sreća što nam još ne traže da imamo zvanje roditelja!

Roditeljstvo se uči

Kako zečica odgaja svoje zečiće? Postoji veoma lak način na koji se to može proveriti; pođimo u polje i posmatrajmo bilo koju zečicu. Sve one to rade savršeno, na najbolji način i u skladu sa svojim genima i sredinom u kojoj žive. Ne moraju da pročitaju nikakvo uputstvo za upotrebu; niko im ne objašnjava šta treba da urade.

Zečica koja živi u zatočeništvu takođe će savršeno odgajati svoje zečiće, najbolje što može u tim skromnim uslovima. Njen materinski instinkt uglavnom kontrolišu geni. Ali nije tako s velikim primatima. Gorile rođene i odrasle u zatočeništvu, praktično bez kontakta sa svojom vrstom, ne umeju pravilno da odgajaju svoje mladunce. Pokazuju devijantne oblike ponašanja, koji mogu dovesti do smrti mladunčeta. U nekim zoološkim vrtovima mlade majmunice koje odgajaju mladunce stavljane su u blizinu onih s više iskustva kako bi ih posmatrale, ili su im puštani video-snimci, ili su čak žene dojile i čuvale svoju decu pred kavezima trudnih gorila nekoliko sati dnevno.

Koliko dugo dojiti, gde dete treba da spava?

A ljudi? Koji je to normalan način odgajanja ljudskog mladunčeta? Samo treba da posma­tramo nekolicinu majki koje žive na slobodi. U tome i jeste problem, jer više nema ljudskih bića koja žive „na slobodi“, to jest koja se vode samo sopstvenim instinktima i biološkim imperati­vima. Svi živimo „u zatočeništvu“, to jest u veštačkim sredinama i u okrilju ljudskih zajednica s kulturnim normama. Poput majmunica u zoološkom vrtu, mnoge savremene majke izgleda da više nisu sposobne da odgajaju svoju decu sledeći sopstvene instinkte. Sumnjaju, plaše se, čitaju knjige, pitaju eksperte… Čak se osećaju krivima kada im, posle nekoliko godina, druga knjiga ili drugi stručnjak kažu nešto sasvim suprotno onome što su činile. U Evropi je tokom poslednjih dvesta godina dolazilo do suštinskih, ponekad međusobno oprečnih promena u načinu vaspi­tavanja dece, onih koje su se odnosile na osnovne aspekte: koliko dugo dojiti, u kojem uzrastu preći na čvrstu hranu, gde dete treba da spava, kako ga treba uspavljivati, ko treba da ga čuva dvadeset četiri sata dnevno, s koliko godina može da krene u vrtić ili u školu, kako ga oblačiti, gde treba da se igra, kojim ga pravilima treba naučiti i pomoću kojih metoda… Svaka generacija roditelja dala je potpuno različite odgovore na ta pitanja, a mnogi od nas više ne znaju šta bi odgovorili. Je li bilo ispravno ono što su radile naše prababe i pradede? Je li ispravno ovo što radimo mi? Ili je, možda, sve ispravno (pa zašto se onda toliko brinemo oko toga da sve uradimo „dobro“?). Ili, još gore, možda su i naše pradede i prababe grešile i možda i mi grešimo, sledimo proizvoljna pravila lažnih stručnjaka umesto da radimo ono što je normalno za našu vrstu.

Šta rade drugi roditelji?

Bez sumnje, majkama od pre sto hiljada godina nisu bili potrebni ni knjige ni stručnjaci da u svakom trenutku donesu ispravnu odluku; kakva šteta što nismo bili tamo da to vidimo. Jesu li nosile svoju decu u naručju ili su ih vozile u kolicima? Jesu li deca spavala s roditeljima ili u drugoj sobi? Do kojeg su ih uzrasta dojile? U kojem su uzrastu deca počinjala da hodaju? Šta su radile majke kada bi deca psovala ili kad bi se potukla? Kako su im nametale disciplinu, kako su im određivale granice? Nikada to nećemo saznati. Ali možemo doći do nekih logičnih pretpostavki budući da u ono vreme nije bilo ni soba, ni kolica.

U nedostatku podataka o našim precima, privlači nas ideja da se okrenemo narodima koje nazivamo primitivnim. Pre mnogo, mnogo godina, kada mi je bilo devet ili deset godina, proči­tao sam u jednom albumu sa sličicama da australijski Aboridžini nikada ne tuku svoju decu. Ta rečenica urezala mi se u mozak i obeležila mi život. Ne, roditelji me nisu tukli; ali nisam znao zašto to ne čine. Mislio sam, poput mnoge dece koja su čitala avanture Sipija i Sapija ili slušala na radiju priče o Matilde, Periku i Perikinu, da je normalno tući decu. U svakoj epizodi Sipi, Sapi i Perikin na kraju bi pobegli od roditelja, a oni su ih jurili da ih tuku. Saznanje da je mo­guće odgajati decu drugačije od toga, da je čitava jedna civilizacija odlučila da ne tuče decu, ne slučajno ili zato što su bila dobra, već iz principa, bilo je za mene pravo otkrovenje. Ostavio sam na trenutak kompjuter i otišao da potražim album koji nisam otvorio više od trideset godina, onaj koji je promenio moj život, život moje dece, a možda će, dragi čitaoci, promeniti i život vaše dece. Evo te rečenice:

Nežnost, ljubav, tolerancija…

Život australijske dece veoma je prijatan, jer kolike god teškoće da zadese grupu kojoj pripada njihova porodica, ona dobijaju najbolju hranu, a roditelji se prema njima uvek odnose s ljuba­vlju; grde ih ukoliko su nestašna, ali ih nikada ne kažnjavaju.

Još bolje nego što pamtim! Ne samo što ih ne tuku već ih i ne kažnjavaju. Nipošto nisam prvi koji se divi načinu na koji drugi narodi odgajaju svoju decu. U citatu na početku ovog poglavlja Kabesa de Vaka, vojnik i istraživač iz XVI veka, ne govori o obrazovanim Astecima, niti o moćnim Inkama, već o jednom plemenu odrpanih Indijanaca, siromašnih, gladnih i pogođenih epidemijama, koji su, uprkos tome, primili tuce Španaca pristiglih na splavovima do obale Floride i, ne tražeći im dokumente, podelili s tim ilegalnim emigrantima iz Evrope ono malo što su imali.

Slučajnost? Izgleda da oni prema kojima se u detinjstvu drugi odnose s nežnošću odrastu u miroljubivije, ljubaznije, tolerantnije osobe, a uz to još i zdravije i srećnije. U odličnoj knjizi Šeli Tejlor Lazos vitales (Životne veze), možete pronaći mnogo više podataka o dugoročnim efektima nežnosti. Ali, naravno, nećemo biti nežni prema svojoj deci „zato što će tako biti…“ Ne. Bićemo nežni prema deci zato što ih volimo. Ukoliko će ona zbog toga još i sama postati nežnija, tim bolje. Ali odnosili bismo se prema deci sa istom nežnošću i ukoliko bi ona postala antipatične osobe kad porastu – jer su naša deca.

Bila bi greška misliti kako „primitivni narodi“ imaju odgovor jer primitivni narodi ne postoje. Svi narodi koji postoje u savremeno doba jesu, po definiciji, savremeni. Svi imaju za sobom iste milenijume istorije kao i mi.

Kako se odgajaju deca u različitim kulturama?

Postoje na stotine različitih ljudskih kultura i svaka ima sopstveni način odgajanja dece. U nekim aspektima gotovo sve se poklapaju: dete sisa, njegova glavna negovateljica je majka, tokom prvih godina života s majkom ili nekom drugom osobom dete je u gotovo neprestanom fizičkom kontaktu s njom. Verovatno ti aspekti u kojima se gotovo sve kulture podudaraju predstavljaju ono „normalno“, način na koji su prva ljudska bića odgajala svoju decu – a u tom slučaju trebalo bi da nas brine to što je baš naša kultura jedini izuzetak.

Dokumenti iz oblasti ljudskih odnosa (Human Relations Area Files) jeste međunarodna or­ganizacija koja okuplja univerzitete i istraživačke centre iz više od trideset zemalja. Ona nastoji da prikupi sve postojeće dokumente iz antropoloških istraživanja, od knjiga i časopisa do bele­žaka i rukopisa koji nikada nisu objavljeni; raspolaže s milion stranica podataka o četiri stotine kultura iz prošlosti i sadašnjih kultura. Dokumenti o njih šezdeset koje predstavljaju svih pet kontinenata uneti su u elektronsku bazu podataka s dvesta hiljada stranica informacija.

Da li deca treba da spavaju sa majkom?

Neki naučnici  su detaljno  analizirali tu elektronsku bazu podataka kako bi uporedili načine odgajanja dece u tih šezdeset kultura (nažalost, podaci su nepotpuni, a u mnogim slučajevima ne postoje potrebni podaci). U dvadeset pet od dvadeset devet kultura za koje ti podaci postoje deca spavaju s majkom ili sa oba roditelja. U trideset od trideset kultura majka nosi decu na leđima. Ni u jednoj od dvadeset sedam kultura za koje taj podatak postoji dete ne spava noću u odvojenoj prostoriji, a samo u jednoj od dvadeset četiri dete danju boravi u odvojenoj prostoriji. U dvadeset osam od dvadeset devet kultura odojče je stalno pod nadzorom druge osobe. U četrdeset osam od četrdeset osam kultura dete se doji kada god to zatraži. U trideset pet slučajeva na raspolaganju su bili i podaci o odvajanju od sise: pre navršenih godinu dana u dve kulture; u uzrastu od godinu dana do dve godine u sedam kultura; između dve i tri godine u četrnaest; sa više od tri godine u dvanaest kultura.

 Postoji li pravilno podizanje dece?

Gotovo sve kulture podudaraju se u onom osnovnom, ali u drugim običajima, kao što su pitanja odeće ili hrane, sve kulture međusobno su drugačije, a sigurno su mnoge našle podjed­nako ispravna rešenja. Ponašanje šimpanzi raznovrsnije je i prilagodljivije nego kod zečeva; sigurno da je ljudsko ponašanje još prilagodljivije, sigurno postoji mnogo različitih načina do­brog odgajanja dece.

U našim društvima, međutim, postoje i tradicionalni običaji, kao što su tetoviranje ili am­putacije, koji su štetni za dete. Sigurno je mnogo toga u našoj kulturi korisno – to što nosimo cipele ili učimo da pišemo, na primer – te nema razloga da se toga odričemo. Ne, rešenje nije u tome da pokušavamo da odgajamo svoju decu kao Eskimi ili Bušmani.

Dakle, neće biti lako odlučiti šta je to što je najbolje za našu decu, koji je to normalan način odgajanja ljudskog bića. Moraćemo da posmatramo ono što rade drugi sisari, naročito naši rođaci primati. Moraćemo da poredimo ono što se radi u drugim kulturama i odaberemo ono što nam se čini da najbolje funkcioniše. Moraćemo da koristimo sopstveni razum kako bismo pokušali da odgonetnemo kako su živeli naši preci i zašto su deca takva kakva su. Pre svega, moraćemo da koristimo svoje srce, da posmatramo svoju decu i razmislimo o tome kako da ih učinimo srećnom.