Piše: Ana Gin
Juče sam u sali za vežbanje posmatrala jednog petogodišnjaka. Dok je mama imala fitnes-trening, on je sedeo na podu kraj švedskih merdevina gotovo nepomično. Samo je vozio zamišljeni svemirski brod i jedva čujno izdavao naredbe:
–Zauzmi pravac ulevo! Pravo po kursu ajkule!
Bio je srećan.
U pauzama prelaska sa sprave na spravu, mama je s neskrivenom ljutnjom opominjala sina:
–Što ne ideš na biciklističku traku! Probaj vežbe s loptom za pilates! Uzmi vijaču!
Mališa je klimao glavom, ali se nije micao. Žena se pak nije zaustavljala.
To me je podsetilo na drugu godinu studija psihologije. Sastavljali smo „Zapovesti vaspitača”.
- Posadi kolerika da secka makazama – pripremi antiseptik.
- Podvikni na melanholika – stekao si neprijatelja.
- Nateraj sangvinika da ispisuje kosa, tanka, debela – pogledaj te suze.
- Pošalji flegmatika na sportsko takmičenje – kajaćeš se gorko.
Temperament – to je zauvek. Ne radi dete nešto „vama u inat” – ono jednostavno ima drugačiji životni ritam. Ili to prihvatamo ili se mučimo. Nerviramo se, ljutimo se, besnimo.
Moja mama se često priseća kakvo sam „zlatno dete” ja bila.
–Samo ti čovek da kutiju s dugmadima i sat i po je miran, može da radi šta hoće!
Tih svojih dugmadi ja se ne sećam. Ali mama mi priča kako sam ih sortirala po boji i obliku, po strukturi i broju rupica. Pravila sam piramide i geometrijske figure. Bila sam srećna.
Kad je moja ćerka napunila dve godine, ja sam joj (sva ushićena zbog očekivanog jednoipočasovnog odmora) sa zadovoljstvom predala u ruke porodičnu relikviju – kutiju s dugmadima. Ali avaj! Sve iz kutije je momentalno poletelo na pod. I na plafon, na sve strane uz lupnjavu. Ćerka je bila srećna. Iskreno da kažem, uopšte mi nije bilo lako da prihvatim taj vatromet. Ali s vremenom sam shvatila vrlo očiglednu stvar koja nam do dan-danas pomaže u izbegavanju konflikta.
Svako ima svoju kutiju sa dugmadima.
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: https://www.b17.ru/blog/64077/
