Kuvar „Dorina riznica“ – ispovest i LCHF recepti jedne mame

Pročitala sam sve dostupne tekstove o LCHF ishrani, istraživala koji bi LCHF recepti bili najbolji za nju, čitala tuđa iskustva…

Nemam običaj da prenosim lične priče, ali je ova drugačija i posebna. Može nekome da pomogne da nađe snagu u teškim vremenima. Ili, kada je ishrana u pitanju – da promeni navike svoje porodice. LCHF recepti su u kuvaru koji možete da skinete na kraju teksta.

Maja Petrović, Vitki Gurman

Autor teksta i kuvara: Vanja Živanović

Moja priča i svest o hrani počela je jako davno, još od detinjstva. Čini mi se da sam oduvek obraćala pažnju šta jedem, zašto jedem, kako ta hrana deluje na mene. Ne, nikada nisam imala problem sa gojaznošću, da bih se zbog toga toliko bavila hranom, imala sam problem sa telom koje mi je davalo signale, a ja nisam znala da ih protumačim. Trebalo mi je dobre tri decenije da shvatim sta je telo htelo da mi kaže. Sada, iz ove perspektive, to konačno znam.

Svi znamo za čuvenu frazu – osluškivati svoj organizam. A koliko ljudi zaista to ume? Moj pokušaj ’’osluškivanja’’ je počeo izbacivanjem mesa iz ishrane. Dugi niz godina sam bila ovo-lakto vegetarijanac. Osećala sam da mi nešto smeta, da me čini tromom, da me nadima – ali nisam znala šta. U to vreme, na žalost, nije bilo ovoliko dostupnih informacija, možda je zato i moj put osluškivanja bio malo duži.

Jela sam dosta povrća i voća, jaja i domaćih mlečnih proizvoda, ali sam jela i slatkiše, poneko pecivo. Srecom, to su bile neke kontrolisane i umerene količine, jer sam kao i svaka mlada žena vodila računa o liniji. Prvu trudnoću sam izgurala u toj fazi, ali je ulazak u drugu, nakon deset godina, doneo totalni preokret. Bila sam treći mesec kada sam dobila neizdrživu želju da jedem meso. Sećam se da je u frižideru bila neka prasetina. Došla sam s posla i s vrata se dočepala mesa i počela da jedem kao da će neko da mi otme. Od tog momenta, meso je svakodnevno bilo na mom meniju, ali je i dalje, s vremena na vreme, moje telo davalo signale da mu nešto smeta.

Onda je došla ta 2007. godina. Mojoj petnaestomesečnoj devojčici je otkriven tumor. Šok, neverica, očaj, lekari, bolnice, teška dijagnoza…

U tih prvih mesec dana ludila, maltene sam prestala da jedem i u jednom momentu sam uhvatila sebe da mi je jako loše, da sam malaksala, da nemam ni malo snage… a snaga mi je bila i više nego potrebna. Rekla sam sebi – ti moraš da jedeš, ti moraš da budeš jaka i zdrava jer samo takva možeš pomoći svom detetu. I počela sam da jedem.

I jako mi se dopao taj osećaj utapanja problema u gomili hrane.. jela sam sve više i više, ali uskoro se sve otelo kontroli i dobijala sam napade prejedanja kada sam bila u stanju da u jednom danu pojedem svu hranu koja je potrebna mojoj četvoročlanoj porodici za nedelju dana. Gojila sam se, pa mršavila. Nisu to bile neke velike oscilacije, 5-8 kg, koje na moju konstituciju nisu bile preterano uočljive. Okolina ništa nije primećivala, a u meni su se vodile teške i iscrpljujuće bitke. Ko nije nikada upao u taj vrtlog, ne može ni da nasluti koliko je to mučno. Emocionalno prejedanje je teška, razarajuća bolest i ogroman teret, onako sam za sebe – a uz primarni problem ćerkine bolesti, katastrofa.

Pet operacija, godinu dana hemiotreapije… korak napred, dva nazad… Svi zajedno se borimo za nju…a ja se u tajnosti svog uma borim i za sebe..

Počela sam da pratim forume o dijetama i kroz iskustva drugih ljudi proširujem vidike o različitim načinima ishrane. Više sam se udubila i u samu ljudsku fizologiju, a i psihologiju. Otkrila sam blog „Istine i laži o hrani“ i bila naprosto šokirana onim što sam tu pročitala. Skoro sve je bilo totalno suprotno od onoga što nam je bilo servirano kao zdrava ishrana. Čitala sam, ali ništa od pročitanog nisam primenjivala jer sam osećala strah i nepoverenje. Dve godine kasnije krenuo je sa radom još jedan blog na tu temu – „Vitki gurman“. I dalje sam čitala, ali ništa od pročitanog nisam primenjivala.

Problem prejedanja je postajao sve veći, a ja više nisam znala kako da se sa tim problemom nosim. Onda sam otkrila hrono ishranu i ma koliko joj sada mana nalazim, ipak moram reći da je bila okidač i velika prekretnica za ono što sam sada ja i čitava moja porodica. Pričalo se o ugljenim hidratima, proteinima, pravilnom kombinovanju hrane, satnici – ali sam saznala i dosta informacija o mleku, pšenici, krompiru i mnoge informacije koje sam pročitala na ona dva pomenuta bloga su dobile neku sasvim novu dimenziju..

Podeli tekst:

1 2 3 Sledeća strana