Piše: Jovana Papan
Koliko puta ste čuli za situaciju u kojoj je na javnom mestu nekom bila potrebna pomoć, a da od prolaznika niko nije reagovao? Verovatno ste bili zapanjeni i zgroženi ljudskom sebičnošću, i zaključili kako smo postali bezosećajni i samoživi.
Zapravo, očevici nisu toliko neosetljivi, koliko su nesigurni, objašnjava psiholog Robert Čaldini. Oni ne pomažu, jer nisu sigurni da hitnost zaista postoji, niti da li su oni odgovorni za preduzimanje nekih mera.
U svojoj knjizi „Uticaj“ Čaldini detaljno objašnjava fenomen „društvenog dokaza“, psihološkog mehanizma koji veoma utiče na ljude kada se nađu u grupama. Velika većina tada nastoji da radi ono što rade i ostali – zbog toga se, recimo, koristi čuveni snimljeni smeh u serijama, u reklamama nam poručuju da su svi ludi baš za njihovim proizvodom a vlasnici noćnih klubova namerno puštaju da se formiraju redovi ispred ulaza. Kada nastupi neka krizna situacija, iz istog razloga krene zagledanje „u krug“ i svi se pitaju treba li nešto preduzeti ili ne. Smatra se da 95% ljudi spada u imitatore, koje je lakše ubediti pomoću postupaka drugih nego bilo kojim drugim dokazom, a u društvu nepoznatih ljudi samo 5% njih neće čekati da vidi šta će uraditi drugi, već će sami nešto preduzeti. „Pošto volimo da delujemo dostojanstveno i prefinjeno u javnosti, a nepoznate su nam reakcije onih koje ne poznajemo, verovatno nećemo pokazati niti ispravno pročitati izraze zabrinutosti kada smo u grupi neznananca. Zbog toga se moguća krizna situacija ne posmatra kao hitna i žrtva zbog toga ispašta“
To je posebno izraženo u gradskom okruženju – više je svedoka, situacije su manje jasne prolaznicima i ljudi se slabo poznaju.
Upravo zato su čak veće šanse da dobijete pomoć ukoliko postoji samo jedan posmatrač nego čitava grupa ljudi! Usamljeni očevidac nema na koga da se ugleda i zna da od njega sve zavisi, pa će bez mnogo razmišljanja da reaguje.
Čaldini daje slikovite primere te osobine gomile – u jednom eksperimentu, njujorški student glumio je da ima epileptični napad i dobio je pomoć u 85% slučajeva kada je bio prisutan jedan posmatrač i u samo 31 posto kada je bilo prisutno pet posmatrača. U drugom eksperimentu, kada bi dim počeo da kulja ispod vrata obližnjeg stana, usamljeni očevidac odmah bi otrčao po pomoć. Kada je tu još par ljudi, kojima je rečeno da ignorišu dim, i onaj prvi će se pokolebati i reagovati u samo 10% slučajeva, jer je „društveni dokaz“ da ne treba ništa preduzeti suviše jak. „Kada su u jasnim slučajevima ljudi sigurni da su oni odgovorni za intervenisanje, ljudi su puni razumevanja!“ objašnjava on.
Šta onda raditi ako se nađete u nevolji na javnom mestu i kako da prevaziđete verovatnoću da nećete dobiti pomoć?
„Nije dovoljno samo da pokušavate da privučete pažnju; trebalo bi jasno da pozovete u pomoć. Ne smete dopustiti da očevici protumače da vaša situacija nije opasna. Upotrebite reč „upomoć“ kako biste pokazali da vam je hitno potrebna pomoć i nemojte brinuti ako grešite.“
Često ni glasan poziv u pomoć neće biti dovoljno delotvoran. „Iako može umanjiti sumnje očevica da hitan slučaj zaista postoji, on neće ukloniti nekoliko drugih važnih nesigurnosti u glavi svakog očevica: Kakva pomoć je potrebna? Dali ja treba da pružim pomoć ili to treba da učini neko kvalifikovaniji? Da li je neko već otišao da dovede stručnu pomoć, ili je to moja obaveza? Dok očevidac stoji zureći u vas i boreći se sa ovim pitanjima, vreme od životnog značaj za vaš opstanak bi moglo da istekne,“ upozorava Čaldini.
On savetuje da izdvojite jednu osobu iz gomile, gledate je netremice, govorite joj i pokažete direktno na tu osobu i nijednu drugu „Vi, gospodine, u plavoj jakni, treba mi pomoć.“ „Tom izjavom ćete staviti tog čoveka u plavoj jakni u ulogu „spasioca“. On bi sada trebalo da shvati da je hitna pomoć potrebna; trebalo bi da shvati da je on, a ne neko drugi, odgovoran za prižanje pomoći i na kraju, trebalo bi tačno da zna kako da je pruži. Svi naučni dokazi ukazuju da bi rezultat trebalo da bude brza, delotvorna pomoć. “
Važno je, dakle, da budete precizni i tako smanjite nesigurnost onih oko vas u vezi sa vašim stanjem i njihovim odgovornostima. Nemojte pustiti da donesu pogrešan zaključak da stvar nije važna i hitna, i da se oslone na društveni dokaz, ugledajući se na većinu, poručuje Čaldini.
