Lekcije o roditeljstvu poslednjih plemena koja decu podižu u skladu sa prirodom

Mislim da se previše udaljavamo od svoje dece. U plemenima, ne pravi se zaista razlika između dece i odraslih, ili starih osoba i tinejdžera. Deca su isto toliko važna koliko i stari osobe, ali imaju različite prednosti i slabosti.

Piše: Mišel Hening

Prošle godine, kada sam bila u poodmakloj trudnoći, prisustvovala sam predavanju uglednog fotografa Džimija Nelsona u našem lokalnom kafiću u Amsterdamu. Govorio je o svojoj novoj knjizi „Before they pass away“ prikazujući fantastične fotografije autohtonih plemena iz svih krajeva sveta s kojima je živeo.”

Godinu dana kasnije, u rukama držim energičnu bebu koja puzi i penje se, i konstantno sam bombardovana roditeljskim savetima, što čini da se ponekad zapitam nad svojim sopstvenim izborima. Moja želja za prirodnim stilom roditeljstva – rađanjem kod kuće, zajedničkim spavanjem sa detetom i nošenjem bebe – probudila je moje interesovanje za to kako autohtoni narodi odgajaju svoju decu. Setila sam se da mi je Džimi rekao da živi u komšiluju pa sam ga potražila. Pristao je da dođe na čaj, i dok je moja ćerka srećno sedela za kuhinjskim stolom između nas i lupala Džimijevim mobilnim telefonom, podelio je svoja iskustva o tome kako su autohtona plemena utiecala na njegove sopstvene metode odgajanja dece.

Počnimo ispočetka – kako ste počeli da se bavite fotografijom?

Bio sam jako kreativno dete. Išao sam u internat isusovaca, ali nisam bio dobar učenik – disleksičan sam. Onda, kada sam imao 16 godina, jednog dana mi je otpala kosa. Dobio sam pogrešne antibiotike. Probudio sam se i pogledao u ogledalo i bio sam ćelav. Sada to ne deluje važno, jer sam u svojim 40-im, ali kada ste šesnaestogodišnji tinejdžer, to je prilično teško, pogotovo sredinom 1980-ih u severnoj Engleskoj; svi vas osuđuju.

Deca Bušmani: Mali gospodari pustinje

Napustio sam školu sa 17 godina i odlutao sam u jedinu zemlju u svetu gde su svi drugi bili ćelavi, a to je bio Tibet. Mislio sam „Pronaći ću sebe među mnoštvom monaha“. Tako se desilo da sam prošao Tibet čitavom dužinom. Fotografisao sam par slika da bi dokumentovao putovanje. Slike su bile objavljene i tako sam počeo, sa 17 godina.

To je neverovatno. Pre objavljivanja knjige „Before they pass away“, proveo si vreme s plemenima širom sveta i slikao fantastične slike. U svojim posmatranjima plemenskih društava, na što se rpvo usredsrediš?

Na estetiku. Ova plemena su neka od poslednjih svetskih tradicionalnih kultura. Dosad uglavnom nisu bili prikazivani na ikonografski način, na način na koji bismo ih gledali s mnogo više hvale i poštovanja i shvatili da možda imaju nešto što mi više nemamo, nešto što smo na putu da zauvek izgubimo. Jedini način da ih tako posmatramo je da ih stavimo na pijedestal, da ih slavimo., učinivši ih ikonama i posmatrajući ih kao umetnost.

Kada napravite lepe fotografije, ljudi govore „Kako su lepe ove slike!“ Međutim, neki počnu da posmatraju ono što je unutar njih i kažu „Vau, ko je ovo na slikama? Zar nisu neverovatni? Ko je to?“. Počinju da postavljaju pitanja koja mi ranije nismo pitali. I ako uskoro ne nađemo odgovore, ovi ljudi će nestati.

Ako se to dogodi, sve će se poći naopako jer nam plemena obezbeđuju kulturnu ravnotežu, znanja o poslednjim svetskim prirodnim sredinama, tradicijama, jezicima. Svet ne može biti samo stvar napretka i materijalnog bogatstva. Moramo se više oslanjati i na ono što već imamo, a to su prirodna, duhovna, mentalna, kulturna bogatstvo. Mi smo prezaposleni već mnogo, mnogo generacija, verujući da je materijalno bogatstvo jedini put napred. Moramo da povratimo ravnotežu. To je ono o čemu je ova knjiga – o stavljanju plemena na pijedestal, o početku te rasprave.

Dok ste bili s njima, jeste li primetili nešto zbog čega ste pomislili „Ovaj aspekt je tako važan za njihov život i njihovo postojanje i njihov identitet“, a da oni to nisu smatrali nečim posebnim?

Većina njih zna koliko je značajna prirodna okolina u kojoj žive i koliko je čista, jer su zadnji pripadnici svojih grupa. Devedeset devet posto njihovih ljudi se već preselilo u gradove i žive u kutijama pod mostom. Neki od njih su se vratili i rekli im kakav je gradski život, tako da su svesni.

Onda opet, mislim da još uvek ne razumeu koliko je to važno. Znate, pre 100 godina, američki fotograf Edvard Kertis je fotografisao indijanska plemena. Možda znate tu seriju slika “Chief Sitting Bull” (Poglavica Bik Koji Sedi).

Da.

On je proveo 30 godina putujući Amerikom, fotografiišući poslednje Indijance. Svi su ga ismevali. Svi su govorili „To je gubljenje vremena. Ti ljudi su prljavi. Prekriveni su kožom i nose perje u kosi i pevaju besmislene pesme. Mnogo je važnije da ih se rešimo, ili da se oni reše svoje kulture i da krenemo dalje.“

Pogledajte Ameriku sto godina kasnije. Po mom mišljenju, ona je jedna od kulturno najsiromašnijih i socijalno najbolesnijih mesta na Zemlji. Oni svi imaju najveće automobile, ali takođe imaju i najveće stomake i oružje. Ja mislim da je to zbog toga što su izgubili svoje kulturne korene. Ko sam ja? Odakle sam?

Ne želim da izgubimo tu kulturnu istoriju na globalnom nivou. Naravno, malo preterujem i nije sve tako crno belo, ali samo pokušavam da ilustrujem šta želim da postignem svojim radom.

11 jedinstvenih porođajnih običaja iz celog sveta

Kada je u pitanju zdravlje, kako plemena brinu o sebi? Oni nemaju pristup lekovima poput nas?

To je opstanak najjačih. Ako niste zdravi kada se rodite – umrete, ma koliko surovo i jednostavno to zvučalo. Oni koji su rođeni zdravi i funkcionalni – žive, i žive zdravim životom.

Mnogo bolesti od kojih mi danas patimo sami smo izazvali – hranom, šećerom, solju i veštačkim namirnicama. Izaziva ih načinom života koji vodimo. Mi verujemo da je sreća nešto čemu treba da težimo. Niko od ovih ljudi nema reč za „sreću“ jer oni ne brinu za budućnost i ne razmišljaju o tome kada će postati srećni. Jednostavno to jesu.

Ne razmišljaju o ciljevima, o tome da li će ih ovo ili ono usrećiti?

Ne, sadašnjica je najvažnija. Bitno je ono što se dešava dana, kako se osjećamo sada. Reč je o današnjem dana u tome šta ćemo večeras jesti. S druge strane, mi brinemo onome šta će biti za 20 godina, o našoj penziji. Pomalo nalik na Kvaku 22.

Naročito me zanima prake odgajanja dece. Ovdje svi pričaju o rutinama, o tome kako naučiti dete da spava, kada započeti sa čvrstom hranom. Da li ste u nekom plemenu videli da malu decu hrane čvrstom hranom?

Ne, sva mala deca sisaju, negde do četvrte ili pete godine.

Zaista, tako dugo?

Zašto ne? To je deset puta zdravije, jer dolazi iz grudi i čisto je. Stvara čitav imunitet deteta. A rasporeda nema, nego dete jede onda kada je gladno. Nema onoga „Treba da jedu, ne treba da jedu, sad treba da se spava, moraće da se odvikavaju… “ Sva ova društva najviše cene hranu koja dolazi iz grudi.

Dakle, bebe su stalno u majčinom naručju?

Da, nikada ne ostaju same. Kad su roditelji u poslu, starija braća i sestre nose bebe. Uvek spavaju između roditelja, braće i sestara, i od jutra do mraka u dodiru su sa drugim osobama. Gde god da odete, tako se postupa sa decom. U hladnijim klimama, očigledno je da to rade zbog toplote, ali isto je i u toplim krajevima.

Tradicije odrastanja: Deca iz Sahare

Da li i njihove bebe kmeze i plaču?

Gotovo nikad. Uvijek su u dodiru sa ljudima i sve njihove potrebe su zadovoljene. Stalno su na dojkama. Jedino što im treba je toplota.

Bude li se često noću, tražeći da sisaju?

Nikada ih ne čujete, jer sisaju celu noć, i spavaju onako kako su spavala i moja deca, pored svoje mame. Kad su gladni, nahrane ih. Nikada ne dođe do vrištanja i urlanja.

Da li je u našem društvu moguće tako podizati decu?

Naše prvo dete je 24 sata dnevno bilo priljubljeno uz mene. Imao sam dugačku sling maramu, i ona je rasla okrenuta ka meni, a onda kada je malo narasla, okrenuo sam je tako da gleda od mene, i tako je spavala. Gdegod sam išao svojim biciklom, nosio sam je u svojoj marami. Prve tri godine provela je tako, i toliko se navikla da je plakala čim bismo je izvadili, pošto je želela kontakt. Prostje svugde išla s nama. Ako bi zaspala a mi nismo još hteli u krevet, ostala bi vezana za mene ili moju ženu. Kada smo išli na spavanje, spustili bismo je u krevet i svi bi spavali zajedno.

Sve zavisi od toga koliko ste entuzijastični i posvećeni svojoj roditeljskoj ulozi. Živimo u svetu koji pruža hiljadu i jednu priliku i isto toliko iskušenja. Ako svoje dete želite da držite podalje od svega toga, morate se posvetiti roditeljstvu mnogo više nego većina drugih ljudi. Na žalost, biti majka više nije cenjen poziv. Smatramo da je mnogo važnije biti neko i imati funkciju, zanimanje.

Smatram da žene osećaju stalni pritisak da budu sve što mogu biti – uspešne u svojoj karijeri i odlične majke. Naporno se trudimo da sve činimo na najbolji način, što je naravno nemoguće, i onda to ne postižemo, umorne smo, vičemo na svoju decu, onda se osećamo kao loše majke.

Da, sebi smo veoma otežali stvari. Za početak, odlučili smo da decu imamo u svojim kasnim 20-im, 30-im, čak 40-im i 50-im, što mislim da je katastrofalno. U plemenima, svi decu dobijaju kao tinejdžeri. Mislim da ne postoji ništa bolje nego imati decu onda kada je vaše telo tako snažno, zdravo, elastično… i kada ste tako neustrašivi kao što to tinejdžeri jesu.

Svog najstarijeg sina dobio sam sa 25 godina. Trebalo je da to uradim 2 ili 3 godine ranije, da sam mogao. Mi ohrabrujemo svoju decu da postanu roditelji onoliko mladi koliko budu poželeli.

Janomame: Detinjstvo “okrutnog” naroda

Zaista? To je zanimljivo.

Mislim da će fizički biti snažniji i prilagodljiviji. Zdraviji su, manje im je potrebno. Briga o deci čini ih srećnim, a i pokretniji su. Tada su im očekivanja manja i nisu još robovi navika. Kada dođete u četrdesete, već imate decu koja su otišla iz kuće, pa možete da se posvetite drugim stvarima.

Čemu ste se još na svojim putovanjima naučili, kada je u pitanju vaše roditeljstvo?

Mnogo čemu. Zanimljivo je da je moja žena, sada smo već 23 godine u braku, mnogo putovala pre nego što smo se upoznali. Jedna stvar koju smo iskusili, i koju još doživljavamo kada odemo u divljinu, jeste to da svi spavaju na gomili. Čak i kada ste stranac, a ako je hladno, stavljate svoje ruke i stopala u prepone i ispod pazuha drugih ljudi, da se zagreju.

Kada smo moja supruga dobili decu, od prvog dana smo ih sa nama imali u krevetu. Moja žena je rekla „Evo ovde će spavati i beba.“ Jesam bio malčice ljut na početku, ali 18 godina kasnije i sada s troje dece, još uvek spavamo svi u istom krevetu. Imamo dva spojena dušeka. Dve moje starije ćerke imaju momke, pa kada im dođu u posetu, idu u svoje sobe. Ako nema devojaka ili momaka, svi spavamo zajedno.

Verovatno je to najvažnija stvar koju smo usvojili iz iskustava sa svojih putovanja. Gledaju na nas kao da smo vrlo čudni.

Američki Indijanci: Detinjstvo u mokasinama

To je neverovatno.

Deca su mi odrasla potpuno drugačije nego što sam odrastao ja. Ja sam odrastao ne poznajući svoje roditelje, sa 7 godina poslali su me u internat sa sveštenicima isusovcima na 10 godina. Imao sam obiljno poremećene ideje o fizičkom izgledu, golotinji i suprotnom polu. Ni o čemu se nije razgovaralo. Ako bi se o govorilo – otišao bi u pakao, ili bi umro.

A gledajte me sada – srođenog sa svojom decom u našoj telesnosti. Kada se ujutru oblačimo šetamo se goli i niko na to ne obraća pažnju. Sve to je rezultat našeg bliskog suživota. Mislim da nam to obezbeđuje snagu koju mnoge druge porodice nemaju. Kada nalete na probleme, što se uvek događa, naša deca imaju jak osećaj samopouzdanja i sigurnosti.

To je divno.

Uopšte uzevši, naše društvo prezaštićuje decu – jer smo danas previše svesni svih opasnosti. Dovoljno je samo da izguglamo svaku nesreću koju možemo da zamislimo, pa da postanemo prestavljeni. Više se ništa ne usuđujemo da radimo niti dozvoljavamo deci da išta rade.

Kada dođete u neko od ovih društava, u njima su deca rasla u kontaktu sa svima. Na Papui Novoj Gvineji, postoji grupa ljudi koji žive u kući na drvetu, 40 metara iznad zemlje. Kuća na stablu nema ogradu. Deca slobodno puze – jednostavno ne idu preko ivice.

Šta možemo naučiti o gajenju dece od plemenskih društava?

Deci je potrebno da ih pustimo da otkriju svoje granice. Mi živimo u gradu i dozvoljavamo deci da uveče izlaze i vraćaju se kada sama žele. Zbog toga nas osuđuju oni ljudi koji svojoj deci propisuju rokove i ograničenja. Moja supruga i ja im kažemo „Svejedno će naći način da odu napolje.“ Ranije smo pušili ali smo prestali. Ne drogiramo se. Svojoj deci kažemo „Ako tako želite, tako i radite, i snosićete posledice svojih odluka. Samo nemojte da se otuđujete od nas, sve možete da nam kažete.“ Ako nemate poverenja u njih i ne dozvolite im da imaju svoje avanture, instiktivno će vam se suprostaviti i hrliti ka tim iskustvima.

Gledajući sada svoje tinejdžere, koliko su slobodni i srećni – to nije lako, jer imaju više slobode i morate da se pomirite sa tim. Ne smete ni izgubiti kontrolu. Svako dete je različito. Morate im dopuštati da dožive avanture, neuspehe, greške – inače neće ništa naučiti.

I moja majka je to shvatala i tako me je vaspitala.

Prevela: Jovana Papan

Fotografije: Džimi Nelson

Izvor: Mama Hub