Lekcije o roditeljstvu poslednjih plemena koja decu podižu u skladu sa prirodom

Mislim da se previše udaljavamo od svoje dece. U plemenima, ne pravi se zaista razlika između dece i odraslih, ili starih osoba i tinejdžera. Deca su isto toliko važna koliko i stari osobe, ali imaju različite prednosti i slabosti.

Piše: Mišel Hening

Prošle godine, kada sam bila u poodmakloj trudnoći, prisustvovala sam predavanju uglednog fotografa Džimija Nelsona u našem lokalnom kafiću u Amsterdamu. Govorio je o svojoj novoj knjizi „Before they pass away“ prikazujući fantastične fotografije autohtonih plemena iz svih krajeva sveta s kojima je živeo.”

Godinu dana kasnije, u rukama držim energičnu bebu koja puzi i penje se, i konstantno sam bombardovana roditeljskim savetima, što čini da se ponekad zapitam nad svojim sopstvenim izborima. Moja želja za prirodnim stilom roditeljstva – rađanjem kod kuće, zajedničkim spavanjem sa detetom i nošenjem bebe – probudila je moje interesovanje za to kako autohtoni narodi odgajaju svoju decu. Setila sam se da mi je Džimi rekao da živi u komšiluju pa sam ga potražila. Pristao je da dođe na čaj, i dok je moja ćerka srećno sedela za kuhinjskim stolom između nas i lupala Džimijevim mobilnim telefonom, podelio je svoja iskustva o tome kako su autohtona plemena utiecala na njegove sopstvene metode odgajanja dece.

Počnimo ispočetka – kako ste počeli da se bavite fotografijom?

Bio sam jako kreativno dete. Išao sam u internat isusovaca, ali nisam bio dobar učenik – disleksičan sam. Onda, kada sam imao 16 godina, jednog dana mi je otpala kosa. Dobio sam pogrešne antibiotike. Probudio sam se i pogledao u ogledalo i bio sam ćelav. Sada to ne deluje važno, jer sam u svojim 40-im, ali kada ste šesnaestogodišnji tinejdžer, to je prilično teško, pogotovo sredinom 1980-ih u severnoj Engleskoj; svi vas osuđuju.

Deca Bušmani: Mali gospodari pustinje

Napustio sam školu sa 17 godina i odlutao sam u jedinu zemlju u svetu gde su svi drugi bili ćelavi, a to je bio Tibet. Mislio sam „Pronaći ću sebe među mnoštvom monaha“. Tako se desilo da sam prošao Tibet čitavom dužinom. Fotografisao sam par slika da bi dokumentovao putovanje. Slike su bile objavljene i tako sam počeo, sa 17 godina.

To je neverovatno. Pre objavljivanja knjige „Before they pass away“, proveo si vreme s plemenima širom sveta i slikao fantastične slike. U svojim posmatranjima plemenskih društava, na što se rpvo usredsrediš?

Na estetiku. Ova plemena su neka od poslednjih svetskih tradicionalnih kultura. Dosad uglavnom nisu bili prikazivani na ikonografski način, na način na koji bismo ih gledali s mnogo više hvale i poštovanja i shvatili da možda imaju nešto što mi više nemamo, nešto što smo na putu da zauvek izgubimo. Jedini način da ih tako posmatramo je da ih stavimo na pijedestal, da ih slavimo., učinivši ih ikonama i posmatrajući ih kao umetnost.

Kada napravite lepe fotografije, ljudi govore „Kako su lepe ove slike!“ Međutim, neki počnu da posmatraju ono što je unutar njih i kažu „Vau, ko je ovo na slikama? Zar nisu neverovatni? Ko je to?“. Počinju da postavljaju pitanja koja mi ranije nismo pitali. I ako uskoro ne nađemo odgovore, ovi ljudi će nestati.

Ako se to dogodi, sve će se poći naopako jer nam plemena obezbeđuju kulturnu ravnotežu, znanja o poslednjim svetskim prirodnim sredinama, tradicijama, jezicima. Svet ne može biti samo stvar napretka i materijalnog bogatstva. Moramo se više oslanjati i na ono što već imamo, a to su prirodna, duhovna, mentalna, kulturna bogatstvo. Mi smo prezaposleni već mnogo, mnogo generacija, verujući da je materijalno bogatstvo jedini put napred. Moramo da povratimo ravnotežu. To je ono o čemu je ova knjiga – o stavljanju plemena na pijedestal, o početku te rasprave.

1 2 3 4 5 Sledeća strana

Podeli tekst: